„Последњи пут разапе крила, последњи пут у небо се вине.

Опрашта се од родног поља, од брда и неба свога!“...

То су стихови Дамјана Дамјанова које је композитор Тончо Русев претворио у песму, а отпевала ју је на самом почетку 1972. Лили Иванова. Песма Птица је посвећена једном великом музичком таленту Бугарске – незаборавној Паши Христовој. Свега неколико недеља пре тога домаћа и европска поп сцена су се заувек опростиле од њеног скромног, али запаженог присуства. Паша Христова је имала само 25 година када је погинула у авионској несрећи на Софијском аеродрому. За своју кратку, петгодишњу каријеру она је снимила 40-ак песма за БНР и 60 за фонд Радија, Телевизије и дискографске куће Балкантон.

Своју прву песму она је снимила 1966. г. заједно са формацијом „Студио 5“ – Опет долази рода композиторке Зорнице Попове. Пре велике сцене радила је као технички цртач у Институту за виљушкаре. А први велики успех је дошао пошто је постала солисткиња Ансамбла грађевинских војних јединица. На Фестивалу забавне песме у Сочију 1968. г. освојила је златну медаљу и прву награду песмом Стани, време композитора Александра Јосифова. Из године у годину она је развијала своју интерпретаторску вештину и таленат, а обогатио се и њен репертоар. Године 1968. заједно са Борисом Гуџуновим је започела да пева у једном од најпопуларнијих бугарских састава тада – „Оркестар Софија“. 

1970. г. је добила III награду за интерпретатора на Међународном фестивалу „Златни јелен“ у румунском Брашову. Успешно је наступила и на конкурсу „Златни Орфеј”, при чему је обрадовала и ауторе песама Једна бугарска ружа и Веј, ветре првом наградом и Великом наградом – Златна статуета. Паша Христова је одликована и Првом наградом на угледном фестивалу у пољском Сопоту за песму Чеслава Ниемена Чудан је овај свет.

И овај блистав живот нелепо је прекинут 21. децембра 1971. г. Мало пре поноћи, после дугог кашњења лета, 25-годишња певачица и сви чланови оркестра „Софија“ су се укрцали у ИЛ 18, којим је требало да путују у Алжир. Совјетски авион је тек изашао са ремонта, који очигледно није био успешан. Управо пре полетања дунуо је јак ветар са стране и нагнуо машину на једну страну. Приликом удара крила о тле тело авиона се прекршило, мотор се откинуо и избио је стравичан пожар. Од 73 путника и чланова посаде погинули су 32 човека. Спасили су се путници који су били у задњем делу машине, а међу тим срећницима су били колеге Паше Христове – Борис Гоџунов и Марија Нејкова и народна певачица Јанка Рупкина.

23. децембра 1971. г. на Централном Софијском гробљу на вечни починак Пашу Христову су испратили њени бројни поштоваоци. Али је њен велики таленат и даље жив. Она се претворила у симбол једног од најзапаженијих периода у развоју бугарске забавне музике и постала пример за генерације извођача.

Превод: Александра Ливен