Ове седмице у рубрици „80 годинау 80 недеља“ биће речи о једном од разлога који су довели до оставке владе Жана Виденова– стечају 15 банака у Бугарској.

После кризе са житарицама 1995. када је дошло до дефицита пшенице и двоструког повећања њене цене, 1996. је почело обезвређивање националне валуте, бугарског лева, што је напумпало инфлацију. У тој погоршаној економској ситуацији 23. септембра 1996. г. Бугарска народна банка (БНБ) је одлучила да уведе принудну управу у 9 комерцијалних банака. „Мора се знати да су институције које настављају са пословањем здраве и ми ћемо их подржавати“ – уверили су јавност чланови Управног одбора БНБ.

Принудна управа међутим није спречила нешто каснији дефолт тих финансијских институција у коме је пропала уштеђевина Бугара у износу неколико милијарди лева.Годинама касније Жан Виденов је у својству сведока у предмету о стечају једне од тих банака дао објашњење расула у банкарском систему у периоду када је био премијер, овако: „Проблеми банкарског сектора 1995.-1996. г.резултат су више чинилаца– као прво држава је крајем 1994. опет почела сервисирање спољног дуга, неке финансијске институције су биле ангажоване на финансирању предизборних кампања, а банке су у то доба у принципу већ биле изгубиле поверење клијената. Наш приоритет су биле државне банке и предузећа. О приватним банкама водио је рачунаУправни одбор БНБ“. Виденов удобно заборавља још један узрочник банкарске кризе, а то је економска политика коју је спроводила његова влада, а коју је цинично формулисао тадашњи министар индустрије Климент Вучев. Он је отворено поручио да државна предузећа не отплаћују банковне кредите.

На питање за колико банака прети стечај, у пролеће 1996. г., један од водећих домаћих стручњака за финансије Емил Хрсев је одговорио:

Свакој финансијској институцији прети стечај ако је озбиљно нарушен финансијски баланс земље. Одговор на ово питање зависиће од мноштва чинилаца као што су рецимо политика рефинансирања и стабилизације банкарског система Централне банке. Много угроженије од банака су небанкарске финансијске институције из којих су, као последица панике, људи почели масовно да подижу новац.

Због неспособности премијера и чланова владе да зауставе кризу у банкарском сектору, због галопирајуће инфлације и акутне несташице неких основних потрепштина, које су подсећале на гладну "Лукановљеву зиму"(1990-1991.) г. за време друге владе Андреја Луканова), све снажнији су постајали гласови, укључиво и унутар Социјалистичке партије, који су призвали владу да оде. 4. новембра 1996. г. 19 чланова из руководстваБугарске социјалистичке партије (БСП)написало је отворено писмо којим је тражена оставка премијера. На ванредном конгресу партије, одржаном 21. децембра, Жан Виденов је поднеооставку. Недељу дана касније,28. децембра, Народно собрање послало је у историју његову владу.

Упркос масовним протестима БСП је успела да састави нову владу. 8.јануара 1997.г. за премијера је номинован Николај Добрев. Председник Жељо Желев, 10 дана пре но што преда функцију свом наследнику Петру Стојановуодбио је да уручи мандат за састављање нове владе БСП ма да је  по уставу био дужан да то уради.Опозиција је прогласила штрајк на националном нивоу и организовала протесну поворку испред  Парламента.Зграда је била опкољена, а полиција растерала учеснике протеста. У тако насталој ситуацији 28. јануара 1997. г. новоизабрани председник Петар Стојанов  формално је поверио  мандат за састављање владе БСП, али ју је у свом првом обраћању народу позвао да одустане од тог свог права:

Поштоване даме и господо, драги сународници, моје прво обраћање вама замишљао сам на друкчији начин. Веровао сам да ће то бити свечанија и оптимистичнија порука. Међутим свима је познато – земља данас доживљава тешку политичку кризу.И што је још горе - хиперинфлација куца на наша врата.Потребна нам је хитна политичка и финансијска стабилизација како бисмо преживели и уједно започели неодложне реформе. Зато предлажем политичким снагама исход из ове за бугарски народ невиђене кризе.Уједињене демократске снаге испољавају разумевање и спремне су да се повремено врате у Парламент.Посланици левице такође треба да пређу свој део пута с тим што у име постизања сагласности, одустану пре тога од мандата који ћу им дати.

4. фебруара1997. г. здрави разум је превагнуо -БСП је вратила мандат за састављање владе зато што је већ свима било јасно да ће се, ако се ова странка упиње да и надаље управља, урушити социјални мир.Уз посредништвоПетра Стојанова политичке снаге су потписале споразум о одржавању ванредних парламентарних избора априла исте године.

То је одрешило руке председнику да именује привремену владу на чије је чело стао Стефан Софијански. Њен задатак је био да припреми одржавање избора, да открије јавности праве димензије економске катастрофе и спречи даље пљачкање јавних предузећа у земљи.Једна од првих одлука ново наименоване владе била је та о увођењу валутног одбора уБугарској. На њен мандат гледало се као на корак ка следећем легитимном управљању, па се зато Међународни монетарни фонд сложио да преговара са њом. 1. јула 1997. г. усвојен је специјални закон којим је национална валута, лев, везан за немачку марку. Напоредо с тим влада се определила за политику приступања земље НАТО, а још је успела и да договори зајам у износу 40 милиона долара којим је хитно купила неопходне количине пшенице из Пољске, семенски материјал и лекове.

Упркос свом кратком мандату, прелазна влада је увелико допринела умиривању духова и нормализацији ситуације у Бугарској.

Парламентарни избори априла 1997. на којима су победиле Уједињене демократске снаге (ОДС) учинили су крај једном од најнестабилнијих периода у најновијој политичкој историји земље и означили почетак евроатлантских интеграција Бугарске.

Што се банкрота банака  крајем 1996. г. тиче, упркос бројним судским предметима до данас нико није осуђен.

Превела: Ана Андрејева