Датум 2. октобар 1996. упамтићемо по томе што је први пут у најновијој бугарској историји убијен један председник владе, премда и бивши. Пре њега исту судбину, али после диригованог процеса за време такозваног Народног суда у фебруару 1945., задесила је и друге бугарске челнике који су својевремено били на положају премијера. То су Богдан Филов, Добри Божилов, Иван Багрјанов, Александър Цанков (пресуда је донета у одсуству), док Николу Мушанова, коме је изречена затворска казна од годину дана, касније су убили агенти Државне безбедности.

Ко је Андреј Карлович Луканов? Рођен је 1938. у Москви у породици бугарског комунистичког функционера Карла Луканова. 10. новембра 1989. године био је међу лидерима који су из највишег руководства Бугарске комунистичке партије уклонили Тодора Живкова. Луканов је за време социјализма био на високим државним функцијама повезаним са спољном трговином земље и девизно-финансијским операцијама владе. Одиграо је значајну улогу у првим транзицијским годинама. До краја живота је важио за „продужену руку Москве у Бугарској“.

После партијског пленума одржаног 10. новембра 1989. године, Луканов је стао на чело Комисије за откривање деформација у друштву и постепено запосео све полуге власти у партији и држави. Био је у два наврата председник владе у 1990. г. За време првог мандата завео је мораторијум на плаћање спољног дуга западним банкама Бугарске чиме је званично објавио дефолт државе. За његово управљање везује се и додела такозваних "црвених коферчића" са партијским новцем услед чега су се неки људи из блиског окружења комунистичког врха преко ноћи претворили у милионере.

7. јула 1992. године Луканов је ухапшен, против њега је покренут судски поступак који је завршен без осуђујуће пресуде и он је ослобођен 30. децембра исте године. Три године касније Луканов је већ шеф бугарско-руског акционарског друштва „Топенерџи“, које је посредовало у испорукама руског природног гаса Бугарској.

Шта се догодило 2. октобра 1996. године?

Тога дана Луканов је имао заказане састанке у компанији „Топенерџи“, за које је каснио, па је замолио свог возача да га одвезе у канцеларију, ма да је она била сасвим близу његовог стана. Једини сведок његовог убиства била је чистачица  школе која је била смештена на првом спрату зграде где је Луканов живео. Она је запазила мушкарца са изгледом клошара кога је и претходних дана видела како стоји испред зграде. Као и сваког дана, Луканов је изашао из стамбеног блока и кренуо према колима. Ушао је у ауто, али је на саслушању његов возач изјавио како му је шеф рекао да је заборавио кључеве, па се вратио по њих. Кроз неколико секунди чуо се пуцањ, Луканов је погођен и срушио се на земљу, а поред кола је протрчао исти онај клошар. Тако је убиство бившег премијера описала у својој књизи „Кривци-невини“ новинарка Ангелина Петрова.

У Тонском архиву БНР чува се снимак почасног говора који је председник Народног собрања академик Благовест Сендов одржао на сахрани Андреја Луканова:

Поштована ожалошћена родбино покојника, драги пријатељи и познаници, даме и господо, опраштамо се од једне еминентне личности, политичара и државника Бугарске. Опраштамо се од Андреја Луканова. Народно собрање је данас прогласило жалост. На десетине и стотине пријатеља и поштовалаца покојника у целом цивилизованом свету тугује са нама и преклањају колена пред његовим именом и животним делом.

Посланик Савеза демократских снага и бивши председник Демократске странке Стефан Савов одговорио је на новинарско питање како реагује на вест о убиству Андреја Луканова:

Ми ни у ком случају не сматрамо да је убиство господина Луканова, ма колико то био озбиљан и немили догађај, повод за увођење ванредног стања, ванредних мера или одлагање председничких избора. Овај случај показује да се у Бугарској на највишим нивоима власти и даље шири криминал и да влада Жана Виденова не успева да стане на пут том криминалу чак и када он погађа људе из најближег окружења посланичке групе Демократске левице.

Ни данас нико из владе Жана Виденова није објаснио или барем претпоставио ко би имао користи од погубљења Андреја Луканова као шефа компаније „Топенерџи“.

Једна од верзија о том убиству је да је Луканов који је за „Гаспром“ био особа од поверења због свог учешћа у „Топенерџију“, постао неподобан. Разлог је што су и неке друге приватне компаније из пословних кругова, блиских Бугарској социјалистичкој партији каква је била рецимо „Мултигруп“, не само желеле да постану посредници у уносној трговини руским гасом него и да преузму у своје руке систем за пренос гаса у Бугарској који је дотле био 100 посто у државној својини.

Друга верзија о убиству повезана је са конфликтом између Луканова и пословног круга „Орион“, веома блиског влади Жана Виденова и тадашњем партијском врху. Његов лидер био је Румен Спасов, син Мирча Спасова, бившег заменика министра унутрашњих послова из доба Тодора Живкова. „Орионци“ су у кратком временском периоду стекли економску моћ и утицај, ослањајући се на партијске везе и Бугарску аграрну и индустријску банку коју су основали захваљујући капиталу руског тајкуна Мајкла Чорног. Акционар у тој банци био је и власник грађевинске компаније „Колонел“ Ангел Василев, који је 1999. године међу оптуженим за убиство Андреја Луканова. Ухапшен је 4. јуна 1999. г. у Прагу и доведен у Бугарску. Поред њега за исти злочин су оптужена још двојица Бугара – возач Луканова Јури Ленев и Георги Георгијев, као и двојица Украјинаца - Александар Русов и Алексеј Кичатов. 28 новембра 2003. оптуженицима су изречене доживотне казне затвора без могућности помиловања. Они су уложили жалбу на пресуду. 3 и по године касније – 15. марта 2007., поступак је завршен ослобађајућом пресудом за све оптужене. Због злостављања којима је био подвргнут, Јури Ленев је покренуо поступак пред Европским судом за људска права у Стразбуру Досуђена му је одштета од 27.000 евра која пада на терет Бугарске.

Без обзира које је природе – политичке или економске, а можда и једне и друге, атентат на Андреја Луканова једно је од најзначајнијих убистава у савременој Бугарској, сведочанство криминалних метода помоћу којих је извршена транзиција државне својине у приватну.

После убиства Луканова криза у земљи је узела маха, а влада Виденова није била способна да изађе на крај са њом. Почетком 1997. г. земља је била блокирана серијом штрајкова, инфлација је расла вратоломном брзином, дошло је до несташице прехрамбене робе. То је био један од разлога што је 10. јануара 1997. организован митинг са захтевом за оставку владе. О разлозима за штрајкове и протесне демонстрације, који су у најновијој историји Бугарске остали познати као Јануарски догађаји, о њиховој припреми и исходу биће речи у другом делу прилога „1995-1997 – Зиме нашег незадовољства“.

Превела: Ана Андрејева