На дан Уједињења, када се широм Бугарске низом пригодних манифестација обележава 138 година од уједињења дела бугарских територија, разговарамо са проф. Вером Боневом о великом препородитељу Гаврилу Крстевичу.
Вољом историјске случајности, а према Хегелу случајност је увек манифестација нужности, једна од најзначајнијих личности у борби за независност бугарске цркве и оснивач Бугарске егзархије Гаврил Крстевич је судбоносне 1885. године био на челу аутономне покрајине Источна Румелија и дао је свој допринос мирном и успешном спровођењу чина уједињења са Кнежевином Бугарском 6. септембра.
„Године 1884., по истеку мандата претходног главног управника, на ту дужност именован је Гаврил Крстевич. Александар Богориди или Алеко, како је познат међу Бугарима претходни гувернер, није успео да у довољној мери задобије поверење и сизерена – Османског царства и пре свега Великих сила које покушавају да одрже крхку равнотежу у аутономној области.“
Крстевич је био главни секретар Алеко Богориди-паше и за разлику од њега говорио је бугарски језик. Одржавао је контакте са представницима водећих политичких снага. Још као министар унутрашњих послова, а касније и као гувернер, Крстевич није ометао покрет за уједињење Бугарске, али није могао и да га отворено подржи пошто је био у служби султана.
„Кад је постало јасно да ће се уједињење догодити, он је окупио министре у својој резиденцији,“ наставља проф. Бонева. „Тада је Константин Величков предложио да сама управа прогласи Уједињење Бугарске. Крстевич није прихватио његов предлог. Међутим, одбио је и војну помоћ, коју му је понудио руски војни представник. Припремили су телеграм, који је обавезан у таквим случајевима, због нереда који су почели већ 2. септембра, који да се, у случају потребе, пошаље Влади Османског царства са захтевом да пошаље војску у Источну Румелију. Ово је нешто што сваки гувернер обавезно мора да уради. Телеграм је написан, он га је формално предао свом слузи да га однесе у пошту. Када су се министри разишли, Крстевич је позвао слугу, узео телеграм и није га послао. Дакле, овим потезом је Крстевич спречио улазак војске Османског царства у аутономну покрајину.“
У недељу, 8. септембра 1885. године, било је венчање Михала Маџарова, једног од министара у покрајинској влади. Како би их поштедео предстојећег хаоса, Крстевич је на седници одржаној 5. септембра у резиденцији члановима владе рекао: „Идите сви на свадбу, ја ћу остати овде и снаћи ћу се.“ Тако је из Пловдива отишао део опозиционара и колебљиваца, који су сматрали да влада треба да буде конзервативнија и протурски оријентисана. На дан Уједињења Крстевич је ухапшен. У раним јутарњим сатима је неоправдано и понижавајуће кочијом провозан улицама Пловдива.
„Остао му је горак укус од тога како је протеран из Пловдива,“ наставља проф. Бонева. „Сви знамо његову чувену фразу: „И ја сам Бугарин и немам ништа против да се изврши уједињење.“ Бугарско друштво га, међутим, поштује. Када је 16. новембра 1898. године у Народно собрање стигао телеграм о његовој смрти, сви посланици су устали. Одата је пошта минутом ћутања. Број читуља у новинама је био велик, једну од њих написао је писац и песник Иван Вазов. „Права заслуга је скромна и достојна,“ гласи она.
На крају нашег разговора проф. Бонева је истакла да је Крстевич рођен у Котелу, родном граду великог револуционара Георгија Сава Раковског. Двојица су били ученици чувеног Рајна Поповича. Међутим, животни путеви су им се разишли - Георги је постао вођа револуционара у бугарском национално-ослободилачком покрету, док је Гаврил био еволуциониста, који је достигао највеће правне положаје у Османском царству и стално је покушавао да заштити бугарски национални интерес како у османском, тако и у међународном систему.“
„Историја није непристрасна. Историја је под утицајем људи који је пишу, тако да морамо рећи да умеренији, скромнији, суздржанији и повучени Крстевич, објективно и субјективно, нема шансе да добије признање које је добио његов пријатељ и школски друг Георги Сава Раковски. Ово је историја и не смемо се љутити на њу,“ закључила је проф. Вера Бонева.
Више о овој теми:
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: архива, лична архива
Због његове хиљадугодишње историје Никопол називају "градом векова". Као насеље је настао још 169. године за време римског цара Марка Аурелија. Византијски цар Никифор III Фока је 629. године преименовао град у Никополис, што значи "Град победа"...
Писац, херој из Другог светског рата, пилот, новинар, редитељ и дипломата – Ромен Гари (1914–1980) био је вишеслојна и енигматична личност. Бугарска заузима посебно место у животу и стваралаштву једног од најчитанијих француских аутора. Једног хладног..
Јединствена статуа из римског периода Одесоса, за коју се претпоставља да датира с краја 2. и прве половине 3. века, пронађена је приликом грађевинских радова у близини железничке станице у Варни, саопштили су археолози из Регионалног историјског музеја..
Ваведење Пресвете Богородице је један од најстаријих и најпоштованијих православних празника, који је успостављен у Константинопољу негде око 8. века, у..