Данас се навршава 131 година од рођења бугарског цара Бориса III, владара који је у колективном сећању свог народа остао упамћен као "цар-ујединитељ". Његов син, Симеон Сакскобурготски (Симеон Сакс-Кобург-Гота), у једном од својих ретких интервјуа, који је дао за БНР, осврнуо се на очеву владавину, наглашавајући да је су национални интереси Бугарске били водећи принцип његове политике.

Борис III ступио је на престо 1918. године, након абдикације свог оца, цара Фердинанда, у тренутку када је Бугарска, поражена у Првом светском рату, пролазила кроз дубоку кризу. Управљао је земљом четврт века, водећи је кроз неизвесности између два светска рата. Један од његових најзначајнијих дипломатских успеха било је мирно враћање Јужне Добруџе 1940. године, што је остварено без оружаног сукоба – што и данас делује као реткост у историји.

У историјском говору пред Народним собрањем, који је сачуван у тонском архиву БНР, цар Борис III је с поносом изјавио:

"Господо народни посланици! Са посебним задовољством констатујем да је наша спољна политика донела срећан исход. Дана 7. септембра 1940. године, владе Бугарске и Румуније потписале су Крајовски споразум, којим се Јужна Добруџа поново враћа у оквире Бугарског царства."

Поред политичких успеха, цар Борис III имао је и значајну улогу у развоју јавних институција. Његов Указ од 25. јануара 1935. године, којим радио-дифузија у Бугарској постаје државна својина, поставио је темеље јавног радија у нашој земљи.

У интервјуу за БНР, Симеон Сакскобурготски подсетио је на чувену реченицу свог оца, изговорену у јануару 1941. године: "Моји министри су англофили, генерали германофили, мој народ је русофилски, а ја сам остао једини бугарофил."

Бивши бугарски премијер ову поруку тумачи као важну лекцију за данашње генерације: "И пре 150 година постојали су русофили и русофоби. Зар није време да размишљамо на један рационалнији начин? Шта је важније – да ли ћемо бити за или против неке силе, или да, пре свега, будемо бугарофили? Оваква подела друштва не води ничему добром."

Осим о цару Борису III као државнику, Симеон Сакскобурготски говорио је и о приватном животу цара-ујединитеља и његовом односу према породици. Симеону и његовој сестри кнегињи Марији Лујзи најдражи су били излети са оцем:

"Водио нас је у планине, увек носећи лопатицу како би пажљиво ископао неку биљку, не оштетивши је, да би је потом засадио у парку дворца ‘Врана’ или на другом месту. На последњем заједничком излету, вероватно у лето 1943. године, попели смо се на врх Мургаш."

Цар Борис III преминуо је изненада 28. августа 1943. године, од инфаркта, недуго након састанка с Хитлером, када је одбио да преда бугарске Јевреје и да пошаље војску против СССР-а. Његов син Симеон, тада шестогодишњак, накратко је постао владар, али је Бугарска убрзо постала република.

Симеон је поделио болно сећање на последњи опроштај са оцем у храму Светог Александра Невског:

"Када сам му целивао руку и чело, били су ледени. До данас избегавам да присуствујем сахранама, јер ми је тај тренутак остао дубоко урезан у сећање."

Цар Борис III је једини бугарски владар који је од детињства био припреман за трон. Током своје четвртвековне владавине, водио је земљу кроз тешке периоде, избегавајући грађанске сукобе и настојећи да одржи мир. Упркос политичким изазовима, у колективној свести Бугара остао је упамћен као "народни цар", који је до краја служио својој земљи.

Прочитајте још:

Бугарски траг у династији краљева Велике Британије

Текст: Јоан Колев

Извор: интервју Златка Желева

Превод: Свјетлана Шатрић