Марија Крумова је међу мало Бугара који су у Велику Британију отишли вођени не жељом да остваре свој емигрантски сан већ љубављу. Током 2 године боравка тамо она је развила мноштво својих наклоности – према уредним цветним баштама у аристократским имањима, према Енглезима који воле природу и према … бугарском кавалу, чији се звук донедавно разносио по родопским пољанама.
Иако је одскора у Великој Британији, Марија Крумова се већ осећа пуноправним становником села Ејлсбери. Прву годину је провела у изолацији због коронавируса, али сада су се ствари промениле.
“У ствари, сасвим недавно сам се боље упознала са житељима села – прича она. – Имам срећу да док шетам пса сталном сусрећем пуно људи – из Јужне Африке, Енглеске, Бугарске. И пошто се наше село налази између Оксфорда и Лондона, у један град одлазим да бих учила народне игре, а у дуги – да бих се састала са пријатељима.”
Пре него што је емигрирала, Марија се бавила стратегијама и дизајном и као што воли да каже, свој посао узела је са собом. Док су рестрикције због епидемије биле најстроже, почела је да учи баштенски дизајн на National design academy – јер је једна од њених пасија баштованство и оно најлепше што је до сада видела су баште. Данас ради као баштенски дизајнер на имањима имућних Енглеза пуним радним временом.
“Већ 8 година живим у селу, али сам у Бугарској узгајивала претежно поврће, некако ме цвеће није толико занимало – сећа се Марија. – А сада сам луда за цвећем и право ми је задовољство да стварам уметност од цвећа – да посматрам како се после сетве рађају дивне комбинације. Једва чекам да дође пролећеда бих видела како ми изгледа башта.”
Док је живела у својој домовини, Марија Крумова је била волонтер еколошких организација, обилазила је земљу са фотоапаратом у рукама и фотографисала ружне слике у природи - на пример, дивља сметлишта. Упркос свему, каже да није од људи који би олако рекли: „У Бугарској ништа не ваља, у Енглеској је све дивно“.
“Велика разлика није између појединца у Бугарској и Енглеској, већ у заједници, која је овде сила – каже Марија. – Пре неколико дана сам била на једном састанку у сеоској скупштини на којем је размотрена идеја општине да засади поврће на једном дивљем месту. Али стотинак присутних је рекло да се не слаже да дрвеће и жбуње буде искорењено, јер тамо живе многе птице и животиње и ето сада ће се израдити еколошка процена места. Други импресиван пример је изградња нове железничке пруге која пролази у близини нашег села – 30 дана неколико заштитника природе је провело у рупи испод земље у знак протеста против довожења тешке механизације.”
Да би живела у хармонији са самом собом и околним светом, Марија Крумова тражи равнотежу. Равнотежу у томе да буде корисна заједници и својим блиским људима, зато је и волонтер National wildlife trust. “Плаћамо порезе, али за то нам нико не дугује чистоћу на нашој улици. Ми смо дужни да бринемо о чистоћи, наравно, ако поштујемо себе”, сматра она. Посебно јој прија свирање на кавалу. Свог првог учитеља кавалисту срела је у Смољану, мало пре одласка из Бугарске. И није заборавила да са собом понесе тај народни инструмент да би свирала бугарску народну музику – “сама и шуми”.
Извор: Интервју Ине Николове, регионална радио-станица БНР у Старој Загори
Саставила: Дијана Цанкова
Превела: Албена Џерманова
Фотографиjе: лична архива
Иако се у нашој земљи обарање руке ретко сматра престижним спортом, Бугарска се може похвалити статусом светске силе у овој дисциплини, с обзиром на то да је изнедрила вишеструке европске и светске шампионе. Захваљујући такмичарима као што су Пламен..
Године 1847. се у породици Христа Иванова Банкова – будног човека из старе фамилије и врсног мајстора-папучара, у једној од габровских махала, родио његов други син – Христо. И пошто се претпоставља да је ова бројна фамилија дала више од једног зографа и..
Анабел Касабов је једна од хиљаду потомака Бугара у Аргентини који не знају језик својих предака, али је Бугарска сваког дана присутна у њиховом животу. Она је шармантна балерина, игра и предаје класични балет, а уз то је и учитељ бугарских..