Марија Крумова је међу мало Бугара који су у Велику Британију отишли вођени не жељом да остваре свој емигрантски сан већ љубављу. Током 2 године боравка тамо она је развила мноштво својих наклоности – према уредним цветним баштама у аристократским имањима, према Енглезима који воле природу и према … бугарском кавалу, чији се звук донедавно разносио по родопским пољанама.

Иако је одскора у Великој Британији, Марија Крумова се већ осећа пуноправним становником села Ејлсбери. Прву годину је провела у изолацији због коронавируса, али сада су се ствари промениле.

“У ствари, сасвим недавно сам се боље упознала са житељима села – прича она. – Имам срећу да док шетам пса сталном сусрећем пуно људи – из Јужне Африке, Енглеске, Бугарске. И пошто се наше село налази између Оксфорда и Лондона, у један град одлазим да бих учила народне игре, а у дуги – да бих се састала са пријатељима.”

Пре него што је емигрирала, Марија се бавила стратегијама и дизајном и као што воли да каже, свој посао узела је са собом. Док су рестрикције због епидемије биле најстроже, почела је да учи баштенски дизајн на National design academy – јер је једна од њених пасија баштованство и оно најлепше што је до сада видела су баште. Данас ради као баштенски дизајнер на имањима имућних Енглеза пуним радним временом.

“Већ 8 година живим у селу, али сам у Бугарској узгајивала претежно поврће, некако ме цвеће није толико занимало – сећа се  Марија. – А сада сам луда за цвећем и право ми је задовољство да стварам уметност од цвећа – да посматрам како се после сетве рађају дивне комбинације. Једва чекам да дође пролећеда бих видела како ми изгледа башта.”

Док је живела у својој домовини, Марија Крумова је била волонтер еколошких организација, обилазила је земљу са фотоапаратом у рукама и фотографисала ружне слике у природи -  на пример, дивља сметлишта. Упркос свему, каже да није од људи који би олако рекли: „У Бугарској ништа не ваља, у Енглеској је све дивно“.

“Велика разлика није између појединца у Бугарској и Енглеској, већ у заједници, која је овде сила – каже Марија. – Пре неколико дана сам била на једном састанку у сеоској скупштини на којем је размотрена идеја општине да засади поврће на једном дивљем месту. Али стотинак присутних је рекло да се не слаже да дрвеће и жбуње буде искорењено, јер тамо живе многе птице и животиње и ето сада ће се израдити еколошка процена места. Други импресиван пример је изградња нове железничке пруге која пролази у близини нашег села  – 30 дана неколико заштитника природе је провело у рупи испод земље у знак протеста против довожења тешке механизације.”

Да би живела у хармонији са самом собом и околним светом, Марија Крумова тражи равнотежу. Равнотежу у томе да буде корисна заједници и својим блиским људима, зато је и волонтер National wildlife trust. “Плаћамо порезе, али за то нам нико не дугује чистоћу на нашој улици. Ми смо дужни да бринемо о чистоћи, наравно, ако поштујемо себе”, сматра она. Посебно јој прија свирање на кавалу. Свог првог учитеља кавалисту срела је у Смољану, мало пре одласка из Бугарске. И није заборавила да са собом понесе тај народни инструмент да би свирала бугарску народну музику – “сама и шуми”.

Извор: Интервју Ине Николове, регионална радио-станица БНР у Старој Загори

Саставила: Дијана Цанкова  

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: лична архива