Ексцентричан, својствен, чудан, само су неке од етикета које су му залепили, а он је речи рођене у ћутњи преточио у ликове и боје. И упркос томе што је мало коме дозволио да завири у његов интимни свет, у уметности је увек био искрен и ослобођен.

Деветнаест до сада неизлаганих раних цртежа и графика Димитра Казакова – Нерона посетиоци имају прилику да виде у софијској галерији  “Лоранъ” до 30. новембра 2018. године. Већину је израдио литографским тушем у палети земљаних боја а одликују се од познатог широј публици пластичног језика уметника.

Изложба је својеврсно одступање од онога што ћемо касније видети код сликара, прича историчарка уметности Маријана Аврамова. Реч је о радовима из најранијег периода стваралаштва, док је био у војсци и на почетку студија на Академији ликовних уметности. На њима није било ни трага од фолклора и обреда за које је касније показао велико интересовање. Рани цртежи су, пре би се рекло, приказали његову генезу и створили основу за његово будуће формирање. На изложби су приказани радови посвећени мајчинству, а исто тако и скице које су послужиле за будуће радове.

Добар део цртежа има свој наратив, те интерпретира различите античне и иконографске сцене из хришћанства као што су Благовести и Христово Рођење. Али су на већини њих ликови стилизовани, а уједно с тим и веома живахни и занимљиви. У другим радовима можемо да откријемо везу с породицом – као што је, рецимо, овај који би требало да буде тројни портрет. Али су на њему приказани само мајка и дете, док је отац приказан симболично – можда због прераног губитка свог родитеља.

Димитар Казаков се родио пре 85 година – насред поља, испод једне крушке, као што је сам говорио, у селу Царски извор, Област Велико Трново. Као дете је остао без оца. У рану зору је истеривао краве на испашу, а птице су тужно певале док је он плакао. И пошто се Божје стваралаштво у свему огледа, користећи земљу, дрво и глину покушавао је да прикаже његову лепоту. Једног дана, док је чувао стоку на пашњаку и правио неки предмет, покрај њега је фијакером прошао Љубо Андреев из његовог села. И пошто му је дете привукло пажњу, недељу дана касније га је послао у школу за радне резерве и нашао му посао у фабрици шећера у оближњем граду Горњој Орјаховици. Софијску гимназију ликовних уметности је Димитар Казаков почео похађати с 20 година, а касније је завршио и Академију. Све време је радио, вукао је тешке вреће и ложио пећ.

Он је имао заиста тежак живот, наставља Маријана Аврамова. Дуге године је провео у провинцији, војску је служио у Горњој Орјаховици, а по завршетку академије су га послали у друге градове. Неко време је живео у Пазарџику где је радио као сликар у једној фабрици. 1970. године се преселио у Софију, али му није одобрено пребивалиште, стога је остао у Божуришту. Тек почетком 80-их година минулог века му се указала прилика да живи у престоници – пошто је постао довољно популаран. У ствари, још за време студија се Димитар Казаков супротставио све популарнијем у то време уметничком правцу и „зарадио“ непријатеље. Наравно, естетика тог времена је утицала на његово стваралаштво, али је се убрзо отарасио а ова изложба је најбољи доказ за то. Чак се и пар радова из 1961. године, на којима се јасно виде симболи тог периода, не може сврстати у популарни тада социјалистички реализам.

Стваралаштво Димитра Казакова су оценили критичари у Њујорку, Паризу, Бечу, Торонту, а његова дела су откупили Национални фонд савремене уметности у Лувру, Пушкинов музеј ликовних уметности у Москви, Императорска колекција у Токију. Радове Казакова карактерише експресиван и стилизован језик, а могу се пронаћи и сличности са Шагалом, Пикасом, раним модернистима 20. века. Димитар Казаков је нас напустио 1992. године.

Фотографије: galleryloran.com и Дијана Цанкова