Ексцентричан, својствен, чудан, само су неке од етикета које су му залепили, а он је речи рођене у ћутњи преточио у ликове и боје. И упркос томе што је мало коме дозволио да завири у његов интимни свет, у уметности је увек био искрен и ослобођен.
Деветнаест до сада неизлаганих раних цртежа и графика Димитра Казакова – Нерона посетиоци имају прилику да виде у софијској галерији “Лоранъ” до 30. новембра 2018. године. Већину је израдио литографским тушем у палети земљаних боја а одликују се од познатог широј публици пластичног језика уметника.
Изложба је својеврсно одступање од онога што ћемо касније видети код сликара, прича историчарка уметности Маријана Аврамова. Реч је о радовима из најранијег периода стваралаштва, док је био у војсци и на почетку студија на Академији ликовних уметности. На њима није било ни трага од фолклора и обреда за које је касније показао велико интересовање. Рани цртежи су, пре би се рекло, приказали његову генезу и створили основу за његово будуће формирање. На изложби су приказани радови посвећени мајчинству, а исто тако и скице које су послужиле за будуће радове.
Добар део цртежа има свој наратив, те интерпретира различите античне и иконографске сцене из хришћанства као што су Благовести и Христово Рођење. Али су на већини њих ликови стилизовани, а уједно с тим и веома живахни и занимљиви. У другим радовима можемо да откријемо везу с породицом – као што је, рецимо, овај који би требало да буде тројни портрет. Али су на њему приказани само мајка и дете, док је отац приказан симболично – можда због прераног губитка свог родитеља.
Димитар Казаков се родио пре 85 година – насред поља, испод једне крушке, као што је сам говорио, у селу Царски извор, Област Велико Трново. Као дете је остао без оца. У рану зору је истеривао краве на испашу, а птице су тужно певале док је он плакао. И пошто се Божје стваралаштво у свему огледа, користећи земљу, дрво и глину покушавао је да прикаже његову лепоту. Једног дана, док је чувао стоку на пашњаку и правио неки предмет, покрај њега је фијакером прошао Љубо Андреев из његовог села. И пошто му је дете привукло пажњу, недељу дана касније га је послао у школу за радне резерве и нашао му посао у фабрици шећера у оближњем граду Горњој Орјаховици. Софијску гимназију ликовних уметности је Димитар Казаков почео похађати с 20 година, а касније је завршио и Академију. Све време је радио, вукао је тешке вреће и ложио пећ.
Он је имао заиста тежак живот, наставља Маријана Аврамова. Дуге године је провео у провинцији, војску је служио у Горњој Орјаховици, а по завршетку академије су га послали у друге градове. Неко време је живео у Пазарџику где је радио као сликар у једној фабрици. 1970. године се преселио у Софију, али му није одобрено пребивалиште, стога је остао у Божуришту. Тек почетком 80-их година минулог века му се указала прилика да живи у престоници – пошто је постао довољно популаран. У ствари, још за време студија се Димитар Казаков супротставио све популарнијем у то време уметничком правцу и „зарадио“ непријатеље. Наравно, естетика тог времена је утицала на његово стваралаштво, али је се убрзо отарасио а ова изложба је најбољи доказ за то. Чак се и пар радова из 1961. године, на којима се јасно виде симболи тог периода, не може сврстати у популарни тада социјалистички реализам.
Стваралаштво Димитра Казакова су оценили критичари у Њујорку, Паризу, Бечу, Торонту, а његова дела су откупили Национални фонд савремене уметности у Лувру, Пушкинов музеј ликовних уметности у Москви, Императорска колекција у Токију. Радове Казакова карактерише експресиван и стилизован језик, а могу се пронаћи и сличности са Шагалом, Пикасом, раним модернистима 20. века. Димитар Казаков је нас напустио 1992. године.
Фотографије: galleryloran.com и Дијана Цанкова
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..