После краха социјалистичке владе Жана Виденова, прелазна влада на чијем је челу био Стефан Софијански успела је да у кратком временском периоду умири тензије изазване социјално-економском ситуацијом и да поврати поверење међународних институција у Бугарску. 19. априла 1997. године опозиционе странке удружене у коалицији Уједињених демократских снага (УДС) убедљиво су победиле на ванредним парламентарним изборима и тиме обезбедилe апсолутну већину у парламенту. Ево шта је изјавио лидер СДС Иван Костов на митингу у присуству хиљада симпатизера који су се окупили да прославе изборну победу демократских снага:

Обећали смо да ће се бугарска Лазарева субота претворити у бугарски Ускрс. Најбитније је што смо  васкрсли, поверовали у себе и што са надом гледамо у будућност... Због тога су и млади уз нас. Они стреме будућности, просперитету , желе да пред собом имају јасну перспективу. Не желе да мржња буде политички инструмент. Теже бољем самопоуздању, настоје да им се пруже веће шансе и зато су кренули са нама... Сада, када смо већ на власти, бијемо битку за Бугарску у којој хара системска корупција. Ни за кога није тајна да су банке опљачкане, да су створене шеме финансијских и разних других пирамида, чији је једини циљ да се обичним људима отме новац. Наша земља је пала у замку тајкуна и организованог криминала. Добро знамо да нам нема другог спаса сем да повратимо углед државних институција и органа власти. Да убедимо бугарске грађане како им можемо гарантовати сигурност, заштиту њихових права и истовремено слободу.

Својим првим брзим и ефикасним мерама влада УДС је стала на пут свакодневном рекету. Она је почела да испуњава своја предизборна обећања о спровођењу неодложних структурних реформи које су имале за циљ да се смање буџетски дефицит и стопе инфлације и да се страним инвеститорима упути јасна порука како је Бугарска земља атрактивна за улагање капитала. Томе је допринео и валутни одбор, систем контроле монетарне и девизне политике који се одликује фиксним курсем домаће валуте са стопостотним покрићем у резервној валути. Влада Костова је изабрала да то буде немачка марка која је касније замењена евро валутом. Закључен је трогодишњи споразум са Међународним монетарним фондом који је Бугарској доделио свеж новац, тако неопходан за инвестирање у реалну привреду.

У спољнополитичким опредељењима Бугарска је чврсто стала на пут европских и евроатлантских интеграција. 1999. г. земља је добила позив и путну мапу ка приступању ЕУ, а крајем мандата владе – 2001. г. Бугари су већ могли путовати у државе ЕУ без виза. 

Сводећи рачун на прву годину управљања владе демократских снага председник Петар Стојанов је посебно указао на повратак међународног угледа Бугарске.

Мислим да је највећи успех владе у протеклој години то што је повратила међународно поверење у Бугарску. То је без сумње резултат финансијске и макроекономске стабилизације. Бугарска је већ земља која се на међународном плану схвата и прихвата озбиљно, која важи за доброг и поузданог партнера. Надаље влада треба да несмањеном упорношћу настави да се бори за остварење бар три ствари. Као прво да обезбеди повољнији амбијент за доток страних, уз то стратешких страних инвестиција. Као друго много одлучније и транспарентије да спроведе приватизацију.  И као треће да покаже европски третман и конкретније да спроводи европску  пореску политику према малом и средњем бизнису, зато што сам уверен да ће успех тог бизниса бити окосница бугарске привреде у будуће.

Влада и премијер Иван Костов учинили су прве одважне и самосталне кораке у спољној политици руководећи се нада све националним интересима Бугарске. У марту 1999. године 11 држава-чланица НАТО започело је војну операцију против Југославије чији је циљ био да се заустави етничко чишћење на Косову извршено по налогу режима Милошевића. 28. априла исте године Бугарска и НАТО су потписали споразум о транзиту авиона Алијансе кроз ваздушни простор наше земље. Није им било дато право полетања са бугарских аеродрома зато што је Бугарска била неутрална у том конфликту. Истовремено влада је одбила да руским авионима отвори ваздушни коридор за њихове десантне дивизије а поред тога, упркос притиску Запада, одбила је да прихвати избеглице са Косова.

У критичним данима када је западно од наше границе харао рат, влада је успела да одбрани национални интерес и што је битније – да испоштује принцип неутралитета и да не допусти да земља буде увучена у ратни конфликт.

Кључни приоритет унутрашње политике управљача била је приватизација. Већ својим доласком на власт кабинет Ивана Костова је започео свеобухватну и брзу распродају и ликвидацију државних предузећа која су пословала са губитком.

Што се приватизације тиче... већ сам рекао да је време за приватизовање приватизације покрило сва кашњења која су констатована. То је омогућило да се поступци екстерне приватизације и својинске трансформације путем стварања холдинга повере неком угледном међународном посреднику – инвестиционој банци или инвестиционој компанији са солидним позицијама на светским економским и финансијским тржиштима, које би могле наћи најбоља инвестициона решења за бугарска предузећа.

Одлив симпатизера УДС изазван је не толико приватизацијом оствареном кроз продају државне имовине, него ваучерском приватизацијом код које се грађанима бесплатно дели специјалан приватизациони новац. Услед трансфера имовине на основу тог модела многа предузећа је доспело у руке бивше црвене номенклатуре и са њом повезаним тајкунима. Повлашћени су били и неки из најближег окружења УДС (познати као плаво управљање за разлику од црвеног). Друштвима са радничким акционарством су дате посебне повластице, рецимо она су могла да приватизују неко предузеће плативши свега 10% његове вредности у кешу, док су имали право да преосталих 90% репрограмирају на рок од 10 година. Иза паравана такозване радничке приватизације закључени су неки од најскандалознијих приватизационих послова у Бугарској, који су постали синоним за пљачку државног богатства у мутним временима бугарске транзиције.

Начин на који је изведена приватизација један је од разлога пораза УДС на парламентарним изборима 2001. г. Непопуларне мере које је влада Ивана Костова предузела да би извукла Бугарску из финансијско-економског расула после такозване Виденовљеве зиме такође су довеле до одлива бирача десних политичких снага. Стопа незапослености је досегла невиђених дотле 20%, а  реформе су изведене на штету многих социјалних група због чега и њихов ефекат није оцењен као позитиван. Наде да ће „плави“ управљати праведније и транспарентније су се изјаловиле, а дијалог са управљачима је остао само пука жеља. Дошло је до расцепа у дотада јединственом Савезу демократских снага (СДС). Дојучерашњи пријатељи и политички саборци почели су се узајамно оптуживати. Председника Стојанова ћемо између осталог запамтити и по начину на који се обратио премијеру Костову: „Кажи Иване, немој крити“, чиме је од председника владе фактички затражио да се тај огради од корупције у извршној власти.

Упркос грешкама које је допустила влада УДС остаће као једна од најуспешнијих у периоду транзиције Бугарске. Она је дефинитивно сврстала земљу међу европске демократије са тржишном привредом. И определила се за најкраћи пут европских интеграција – не преко Босфора како су нас убеђивали да је паметније неки политички чиниоци, већ путем партнерства и солидарности у оквиру НАТО и ЕУ. Управљање премијера Ивана Костова претворило је Бугарску у поузданог и предвидивог партнера и предодредио њен развој годинама унапред.

Превела: Ана Андрејева