Године 1978. у Лондону је убијен бугарски писац, дисидентски интелектуалац и новинар Георги Марков. 36 година касније у Софији је у присуству тројице бугарских председника откривен споменик писцу. У јавности је одмах покренута полемика да ли управо тако треба одати пошту једном од великих Бугара 20. века, што још једном показује да име и дело Георгија Маркова и данас изазивају опречна мишљења. Ко је у ствари био он? Како је овај уважени писац, драматург и сценариста постао незгодан новинар и политички емигрант у Великој Британији, који је до краја свог живота био непомирљив критичар комунистичког режима у Бугарској и ауторитарне власти комунистичког вође Тодора Живкова до те мере да их је приморао да му незванично изрекну смртну пресуду?

Георги Марков је један од стваралаца популарног филмског серијала „На сваком километру“, који у херојско-романтичном светлу приказује покрет отпора против фашизма у Бугарској. Тај исти човек који је био близак политичкој елити и уживао све привилегије „уметничко-стваралачке номенклатуре“ која је била под окриљем комунистичке партије и владе, одустао је од свега тога и одбио да живи у паралелном свету остварене социјалистичке утопије. Године 1969. Георги Марков је отишао код свог брата у Италију, а две године касније усталио се у Лондону где је почео да ради у бугарској редакцији Би-Би-Сија. Међутим, сан му је био да се и тамо афирмише као писац и драматург, чији се комади играју на позоришним сценама. То се догодило 1974. године, када је његово дело „Арханђео Михаило“ освојило награду на позоришном фестивалу у Единбургу. Георги Марков је почео да пише и роман о својим доживљајима у иностранству, али се ускоро вратио животу у Бугарској јер је духом увек био са њом. Тако су настале „Репортаже о Бугарској писане у одсуству“, које су сваке недеље емитоване као радио приче на таласима Слободне Европе.

Ове репортаже које приказују у пуној светлости живот у социјалистичкој земљи, су енциклопедија епохе, али и проницљива народна психологија и објективна историјска и политолошка анализа. Ево шта каже о њиховом аутору Цвета Трифонова, истраживач живота и стваралаштва Георгија Маркова: „Он припада интелектуалној елити Европе, зато што је био изнад сваке идеологије и система као прави европски хуманиста немирне савести, одговоран за моралне вредности демократије, за будућност и човека...“

А сам Георги Марков објашњава разлоге за писање „Репортажа у одсуству“ овако: „То је жеља која ми налаже да не уступам моју Бугарску оним случајним људима који су игром случаја рођени у њој, случајно живе тамо и случајно ће отићи, јер нити је познају, нити је воле, нити им је стало до ње, јер су слепе и просте слуге туђе земље и туђе воље. Ова жеља ми ставља у дужност да испричам оно што знам, онако како је било.“

У Тонском архиву БНР чува се снимак једне од репортажа Георгија Маркова. Она је посвећена његовој браћи по перу, талентованим писцима божанског дара Константину Павлову и Радоју Ралину који су били посве другачији од тадашњих књижевника миљеника власти:

„Један од мојих колега, писац, отишао је у Концертну дирекцију да би неким поводом организовао књижевно читање. Наравно, улаз за њега је био слободан. Службеници Концертне дирекције који су били прави трговци, рекли су му да и поред тога, тешко да би се на књижевном читању окупила велика публика, али ако у групу писаца буде укључен Радој Ралин, онда би се читање могло одржати у великој дворани „Булгарија“. Овај разговор који се води средином 60-их година, довољно речито говори о огромној популарности Радоја Ралина у Бугарској. У следећим годинама та његова популарност не само да се није смањила, него је, чини ми се, достигла невероватне размере.

Радој Ралин је јединствена појава у животу савремене Бугарске, али је она веома дубоко укорењена у комунистичкој стварности. Увек сам мислио да су сатирична дела Радоја најизразитији доказ огромне моралне и материјалне корупције у земљи, легализоване бескрупулозности, вулгарног скоројевићког понашања и свих добро однегованих комунистичких врлина као што су кукавичлук, сервилност, полтронство, суровост према слабијима, слепо придржавање правила која је комунистички врх одређивао. Све ово је било тле на којем је створена популарност Радоја у једном друштву, у којем друштвена савест не постоји. Радој је био усамљени, али снажан глас ове савести.“

Својим „Репортажама у одсуству“ Георги Марков је отворио прозор ка истини о животу људи у тоталитарној држави. Бугарске власти и специјалне службе то му нису опростиле. 7. септембра 1978. године, док се на прометном лондонском мосту Ватерло мимоилазио са непознатим господином, писац је осетио јак бол у левој нози сличан убоду инсекта. Непознато лице као случајно га је дотакло врхом кишобрана, из којег је у његово тело испаљена метална куглица пуна отровног рицинуса. Четири дана касније Георги Марков је преминуо у болници. Његово убиство није расветљено, јер је у оно доба било каква сарадња британских служби са бугарским властима била немогућа. Међутим, због начина на који је оно извршено и због датума напада, који се поклопио са рођенданом комунистичког лидера Тодора Живкова, многима је већ тада било, а и данас је јасно по чијем је налогу био брутално прекинут живот човека који је својим снажним и слободним гласом, својим „Репортажама у одсуству“ давао слободу Бугарима.

Превела: Марина Бекријева

Фотографија: БГНЕС