„Више пута сам својим друговима говорио да је тада било лако постати писац, јер није било писаца. Вазов је стрчао изнад свих, сви су у њега гледали, а он је створио углед писца. Био је симбол писца и стајао пред очима свих друштвених класа.“ Ово је на састанку са својом браћом по перу поводом свог 70. рођендана изјавио Елин Пелин. Две године касније – 1949., напустио је овоземаљски свет да би ушао у пантеон великих бугарских писаца. Његов допринос развоју наше белетристике и књижевности за децу сврстава га у редове наших класика.
На први поглед сижеи Елина Пелина не привлаче пажњу неким посебним драматизмом или сложеним преокретима. Али улазак у његов свет отвара врата према једном испуњеном животу, животној мудрости, филозофији и моралу бугарског народа. Зато, ако неко жели да истински упозна бугарско село, обавезно мора кренути од његових приповетки. Елин Пелин /чије је право име Димитар Стојанов/ је рођен 1877. г. у селу Бајлово у Софијској области, у породици учитеља која је имала 11 деце. Његов отац је желео да му деца буду школована. Елин Пелин је детињство и младост провео у сиромаштву. Похађао је школе у различитим градовима, али није завршио средње образовање. Међутим, још као дете волео је читати и писати. Већ у својој 20. години - 1897., написао је своја прва озбиљна дела.
„Био сам толико млад када сам почео да пишем да сам једноставно заборавио који је био разлог за то“ – каже писац при крају свог стваралачког пута.
Он је, међутим, на почетку имао један други сан - да постане сликар и конкурисао је за пријем на Школу сликарства. Нису га примили, тако да је наставио са писањем. Године 1897. Димитар Стојанов је постао Елин Пелин и написао је неке од својих најпознатијих приповетки као што су „Ветрењача“, „Искушење“, „Гост“. Као и други писци, он своја дела оцењује другачије од читалаца. То се види и из последњег интервјуа Елина Пелина поводом обележавања његовог 70. рођендана који се чува у тонском архиву БНР.
"Реците нам која своја дела највише волите и зашто."
„На ово питање је тешко одговорити. Мајке више воле ону своју децу која су ружна или несрећна. Чини ми се да и ја некако више волим она моја дела која се не допадају читаоцу или којима он није посветио довољно пажње.“- наводи писац.
Обичне приче које је Елин Пелин знао да исприча с љубављу и осмехом, увек садрже тему о вредностима у животу. Снови, љубав, грех и његово искупљење, љубав према земљи и раду део су свакидашњег сеоског живота. Упркос трагичним судбинама и ситуацијама, увек се осећа нада за спасење. Он на свој начин описује судбоносни сусрет између старог и новог у патријархалном свету Бугарина који полако али сигурно нестаје. Током времена овај традиционални свет бива уништен као резултат насталих промена прво у буржоаском, а затим и у комунистичком поретку. Последњих година свог живота аутор приповетки „Жетва“ и „На њиви“ покушава да исприча о једном свету сасвим супротном патријархалном – оном у коме се више не осећа онај познати мирис поља, у коме снажна љубав према земљи више не постоји.
„Друже Елине Пелине, написали сте приповетку „Врапчићи стрине Дојне“ чији је сиже везан за омладинске радне акције. Реците нам како гледате на омладинске радне акције и на њихове велике успехе у изградњи и обнови различитих објеката у ново доба?“
„Омладинске радне акције су од великог значаја за омладину. Доприносе стварању осећаја колективности, јачању везе између човека и државе. Све у свему, омладинске радне акције радују сваког правог патриота.“
Ипак, Елин Пелин није овим последњим приповеткама заслужио своје место међу бугарским класицима. Његова најбоља дела посвећена су бугарском селу, где приказује свакидашњи живот кроз призму социјалне критике. Његови јунаци су замишљени, забринути, заљубљени или весели обични људи. Њихова имена научили смо још у школи – Ангелинка, Христина, Елка и стари Герак, отац Сисој и Благолаж.
Превод: Албена Џерманова
После краха социјалистичке владе Жана Виденова, прелазна влада на чијем је челу био Стефан Софијански успела је да у кратком временском периоду умири тензије изазване социјално-економском ситуацијом и да поврати поверење међународних институција у..
Ове седмице у рубрици „80 годинау 80 недеља“ биће речи о једном од разлога који су довели до оставке владе Жана Виденова– стечају 15 банака у Бугарској. После кризе са житарицама 1995. када је дошло до дефицита пшенице и двоструког повећања..
Датум 2. октобар 1996. упамтићемо по томе што је први пут у најновијој бугарској историји убијен један председник владе, премда и бивши. Пре њега исту судбину, али после диригованог процеса за време такозваног Народног суда у фебруару 1945., задесила је..