Прошло је 116 година од када је 22. септембра 1908. године Бугарска заузела своје равноправно место међу осталим слободним и независним земљама у Европи. Иако је, за разлику од Уједињења, проглашење Независности Бугарске у потпуности политички чин, то га не чини мање битним или достојним догађајем. У свету у којем данас живимо, међутим, значај речи као што су уједињење и независност као да је избледео, уступајући место мноштву баналних ситуација и тривијалних разговора, у којима нас свакодневица приморава да учествујемо. Стога, у данима попут данашњег, добро је да размислимо о томе да ли још увек постоје неке теме које ће нам омогућити да се ујединимо и превазиђемо, макар на кратко, свакодневицу у коју смо утонули.
„Нажалост, друштво све мање препознаје теме које би нас заиста могле ујединити,“ објашњава у интревјуу Радио Бугарској песник и писац Иван Ланџев и наставља: „Чак и донедавно неспорне ствари нас терају да се споримо и свађамо, да изазивамо поделу у друштву. То је веома очигледно и нећу рећи ништа ново ако укажем на тај проблем,“ додао је он.
„Толико је несугласица и препирки између нас да смо се почели свађати и око државних и верских празника, око патриотских празника – о томе колико су ти празници патриотска или не. Тако да су нам потребне три, да не кажем пет ствари које би нас могле ујединити, али то је нешто што данас све теже налазимо.“
И сам је признао да тренутно не види такве ствари, зато тражи своје оазе у које би могао да побегне на неко време од хаоса и стреса свакодневице.
„За мене су ове оазе одувек биле везане за уметност и не мислим само на књижевност, већ и на музику, сликарство и спорт. С једне стране је бекство у свет естетике, а с друге - нисам узалуд поменуо спорт, јер инспиративни пример великих људских достигнућа такође представља својеврсну оазу, али немам рецепт за то куда би могло цело друштво да побегне. Зато је и тема независноти тако шкакљива. Јер тренутно најгласнији и најприсутнији у јавном простору критичари, који на све стране трубе о томе да Бугарска није независна, заправо су политички зависни људи. Треба да се прави разлика између независности у њеном апстрактном смислу и узајамне повезаности и уговорних односа, чији је део Бугарска. Стално се у јавном говору политичара помињу одређени историјски примери из доба националног препорода и национални хероји, који су се развијали у потпуно другачијим условима, у време када још није постојала независна бугарска држава. Њихове револуционарне идеје и акције су потпуно умесне. Али Бугарској су данас потребни нормалност, међусобно разумевање, поштовање избора који смо направили, а отуда и вредности које проистичу из њега. Потребна нам је нормалност, а не херојство и револуционарни патос и занос.“
Састављање зборника есеја, прича и одломака под насловом „О неизбежној случајности“, који је објављен још док је био у САД као Фулбрајтов стипендиста, одузело је много времена Ивану Ланџеву, јер признаје да готово до последњег тренутка није био сигуран који текстови заслужују да се нађу у њему. Међу текстовима о којима је дуго оклевао нашао се и есеј „Бугарски селфи“ који је стекао велику популарност.
„Реч је о патриотском тексту у којем је љубав према домовини водећа емоција. А то што указујем на проблеме и слично, не значи да на првом месту у овом тексту не стоји љубав. Наравно, ако неко воли своју домовину као што воли своју породицу, он ће желети најбоље за њу и због тога ће јој понекад директно рећи шта мисли. Пишем оштре текстове управо зато што волим Бугарску и верујем у потенцијал Бугара,“ рекао је на крају нашег разговора Иван Ланџев.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Facebook /Ivan Landzhev, БТА
Иако се у нашој земљи обарање руке ретко сматра престижним спортом, Бугарска се може похвалити статусом светске силе у овој дисциплини, с обзиром на то да је изнедрила вишеструке европске и светске шампионе. Захваљујући такмичарима као што су Пламен..
Године 1847. се у породици Христа Иванова Банкова – будног човека из старе фамилије и врсног мајстора-папучара, у једној од габровских махала, родио његов други син – Христо. И пошто се претпоставља да је ова бројна фамилија дала више од једног зографа и..
Анабел Касабов је једна од хиљаду потомака Бугара у Аргентини који не знају језик својих предака, али је Бугарска сваког дана присутна у њиховом животу. Она је шармантна балерина, игра и предаје класични балет, а уз то је и учитељ бугарских..