У свести Бугара су две жене нераскидиво повезане са једним од најважнијих догађаја у историји Бугарске – дуго чеканим Уједињењем Источне Румелије и Кнежевине Бугарске, које се догодило 6. септембра 1885. године. И док у осталим ослободилачким борбама жене као да остају у другом плану, једне од кључних личности у покрету за уједињење Бугарске су Недјалка Шилева и Екатерина Каравелова.

„Оне су се покрету за уједињење Бугарске придружиле у различито време, на различитим местима и под различитим околностима, али су се упркос томе добро познавале, јер је Екатерина Каравелова, која је родом из Русеа, предавала Недјалки Шилевој у Пловдивској девојачкој гимназији,“ прича Румјана Донева, кустос Регионалног историјског музеја у Пловдиву. „И док се Недјалка везује за припреме и проглашење Уједињења, Екатерина игра важну улогу у другом делу овог догађаја – у његовој одбрани током Српско-бугарског рата 1885. године.“

                                                            Екатерина Каравелова

Тада 25-годишња Екатерина Каравелова била је супруга и секретарица премијера Петка Каравелова, који је био на челу Владе Кнежевине Бугарске у време када се десио овај значајан чин у историји бугарског народа – уједињење два основна дела бугарских територија са укупном површином од 96.345 квадратних метара и 3.150 000 људи. „Државник из сенке“, како су звали Екатерину, води рачуна о пословима свог мужа, организује сусрете министара, у сталном је контакту са конзулима и представницима других земаља, обилази Софију и не крије своју убеђење и веру да ће правда једног дана пронаћи свој пут и све ће се посложити за Бугаре.

• 150 година од рођења Екатерине Каравелове

                                                          Недјалка Шилева

Недјалка Шилева је била вереница ополченца из Руско-турског рата (1877-1878) Продана Тишкова. Она је са својих 18 година сашила и извезла заставу највеће чете која је учествовала у борби за Уједињење – Големоконарске чете, коју је предводио њен стриц Петар Шилев. Млада жена се чети придружила као барјактар. 

• Гаврил Крстевич омогућио мирно уједињење Бугарске

                                                                Застава

„У изради заставе коришћена је зелена свила дужине 3 м. Првобитно су је комитетски активисти из Големог Конареа предали бугарском сликару и револуционару Георгију Данчову, који је у свом атељеу у Пловдиву насликао усправљеног лава са круном на глави, под чијим ногама су обележја Османског царства – полумесец и звезда,“ наставља Румјана Донева у интервјуу Радио Бугарској. „Међутим, овај лавчић им је деловао исувише „посно“ и када су дали свилу Недјалки Шилевој како би сашила заставу, замолили су је да дода и коју патриотску реч. Она је уљаном бојом исписала „Уједињење Бугарске“, 1885. г, „Слобода или смрт“ и др. Данас се оригинална застава чува у Регионалном историјском музеју у Пловдиву,“ рекла је гђа Денева.

                                       Литографија Николаја Павловича

Године 1886. бугарски сликар Николај Павлович направио је литографију „Уједињење Северне и Јужне Бугарске 1885“. Централно место на њој заузимају две женске фигуре са венцима на главама, које су загрнуте једном царском мантијом. И иако неки сматрају да су то Недјалка Шилева и Екатерина Каравелова, документи побијају ову теорију:

„Сачувана је скица ауторецензије Николаја Павловича у којој он објашњава шта је тачно уложио како би настала ова литографија,“ каже Румјана Донева и цитира део тог текста: „Све оно што је бугарско представио сам посредством три младе женске фигуре – Бугарске, Тракије и Македоније, од којих Бугарска и Тракија тријумфују јер су извојевале своју слободу, док је Македонија приказана како седи на голом камену погнуте главе, тужна и окована, а изнад њене главе виси турска застава, знак да је и даље под владавином Турака.“ И пошто су Тракија, Бугарска и Македонија имена женског рода, нормално је да их прикаже као жене, али немају никакве везе, нити визуелно подсећају на Недјалку Шилеву и Екатерину Каравелову,“ рекла је на крају нашег разговора Румјана Донева.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Регионални историјски музеј – Пловдив, historymuseum.org, nationallibrary.bg