Љубав према игри траје још из раног детињства. Улазимо у улогу родитеља, градимо зграде, путеве, мостове, стварамо имагинарне заједнице и просторе. Кроз игру дете спознаје и разуме свет у коме живи.

Примена методе игре у управљању међуљудским односима је све учесталија у области економије, пословања и маркетинга, у владином и невладином сектору. У ствари, тзв. гејмификација није ништа ново, тврди Алексеј Потебња, маркетинг менаџер у интерактивном центру за науку и технологије „ТехноМеџикЛенд“ и професор на Катедри за пословну администрацију и управљање Софијског универзитета „Свети Климент Охридски.“

„Гејмификација је добро познати модел хомо луденс (човек који се игра). Ово је модел човека проналазача кога води знатижеља и који увек тежи да буде први. Ми се играмо, такмичимо се и на крају добијамо награду,“ рекао је Потебња.

Игра нам помаже да наше мишљење пређе границе послова којима се бавимо трансформишући их у нове професије које још немају имена. Тако, рецимо, помоћу иновативних приступа бројке оживљавају – „у добром смислу,“ подвукао је Алексеј Потебња.

„Живимо у свету у коме сваки наш покрет генерише податке. Испоставило се да располажемо огромним обимом информација које не знамо како да обрадимо и складиштимо, дакле, и за то ће бити потребни људи. Већину данас забрињава употреба вештачке интелигенције, плаше се да ће их роботи заменити. У ствари, највећа предност робота је то што они не осећају умор, стално раде и нису нестрпљиви. Дакле, крајње је време да људи почну да уживају у можда најдрагоценијем квалитету човека, наиме – у способности да ствара,“ рекао је Алексеј Потебња.

Постојање велике количине информација често отежава процену ваљаности различитих извора информисаности, а то резултира ширењем лажних вести, каже Алексеј Потебња и као пример наводи тзв. инфодемију лажних вести о коронавирусу. Из тог разлога, потребни су људи који ће се професионално бавити растеривањем страха од даљег развоја технологија.

„Ови страхови нису основани, осим тога једна измена нормативног оквира за заштиту личних података у ЕУ натерала нас је да се замислимо и запитамо какве информације остављамо за собом и да ли је у питању добровољан чин,“ каже Алексеј Потебња и додаје: „У нашој епохи једна од најлепших ствари јесте да нам све што радимо доноси неки посебан доживљај.“

Дигитални канали су један од начина да се доспе до наших сународника у иностранству.

„Припадници бугарске дијаспоре имају јединствену прилику да буду где год пожеле. Ја не мислим да су ти људи далеко од нас јер захваљујући дигиталном простору они активно учествују у нашем животу. А то је могуће јер се ради на освајању нових видика знања о инфомационим системима заснованим на дигиталном свету,“ каже Потебња.

А како бисмо се снашли у том свету, важно је да учење никад не престаје. „Свет је огроман извор изненађења и лепих ствари и ако не покушамо да их пронађемо, ако их не проучимо, немогуће је да их проживимо. Или, неће се догодити магија звана живот,“ убеђен је Алексеј Потебња.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова