„Бугарски Јевреји су махом били сиромашне занатлије или обични радници. Просечан Бугарин који је одрастао међу припадницима грчке, јерменске, турске и ромске заједнице тешко може да разуме антисемитизам. Њему је тај проблем стран.“ Овим речима је Адолф Хајнц Бекерле, опуномоћени немачки министар у Софији у Другом светском рату, описао бугарску народну психологију. Можда је управо у томе кључ за тумачење феномена спасавања бугарских Јевреја.

Ово је, изнад свега, чин без преседана по својим размерама – Бугарска је спасла преко 48.000 људи. Данска која је такође стала уз своје грађане јеврејског порекла послала је скоро 8.000 Јевреја у Шведску, а Албанија је у планинама крила око 2.000 Јевреја.

Друга особина бугарског феномена је да су Јевреји спасени на територији земље, што објашњава чињеницу зашто је број Јевреја у Бугарској на крају рата већи него на његовом почетку.

Догађаји

10. марта 1943. године су Пловдивски митрополит Кирил и Софијски митрополит Стефан спречили депортацију више стотина Јевреја из Пловдива у логоре смрти. Седам дана касније је тадашњи заменик председника парламента Димитар Пешев написао писмо против депортације бугарских Јевреја, које су подржала 42 народна посланика. Тако су, захваљујући ангажовању политичара, духовника и друштвених посленика, бугарски Јевреји спасени.

Стална поставка у родној кући Димитра Пешева у граду Ћустендилу кроз личне предмете, фотографије и факсимиле презентује дешавања из марта 1943. године. Савремени бугарски историчари и друштвено-политички радници оцењују напоре за спасавање Јевреја у Бугарској током Другог светског рата као један од најсветлијих тренутака у историји Бугарске у 20. веку.

„Онај ко спаси једног човека, спасио је читав свет,“ гласи стара јеврејска изрека. Амалија Андонова је једна од спасених бугарских Јевреја. Амалија је живела у Софији, а 1951. године се преселила у Израел где ради као лаборант у једној болници. У разговору са дописницима БНР у Тел Авиву Фењом и Искром Декало Амалија је испричала о расељењу из Софије и годинама проведеним у бургаском селу Каменово. Присетила се како су мештани заобилазили строга правила за интерно расељена лица тако што су на Јевреје из Софије гледали као на чланове породице стручњака који је привремено упућен на рад у друго место него на људе у изолацији.

А у то време расељеним лицима нису дозвољавали да живе у кућама бугарских породица, нису смели да проведу више од 2 сата у набавци и чак и деца су била присиљена да носе жуту звезду на својим капутима.

„Живели смо у изнајмљеној кући. Људи су нам доносили хлеб и разне поклоне. Шта ли све није било... Мештани нису правили разлику између Јевреја и Бугара,“ прича жена која данас живи хиљаде километара далеко од Бугарске:

„Хоћу да вам испричам један веома занимљив случај. То се догодило после 9. септембра 1944. године. Долази нам у кућу председник сеоске општине са неким чиновником. У руци носи нож. Пита за мог тату: „Где је доктор? Да устане и да обуче сако...“ Мама је рекла тати и он је обукао сако. На сакоу је била жута звезда. Тада је председник пришао мом оцу и ножем одсекао значку, бацио ју је и рекао: „Сад сте равноправни грађани Бугарске.“

Прича о милосрђу, људскости и подршци је много, а бугарски Јевреји и њихови потомци их чувају и препричавају. Њихова веза са Бугарском је нераскидива јер је она део њиховог животног свемира.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: архива и digital-culture.eu