Својим врсним извођењима Стојан Величков је освајао публику не само код нас већ и у свету. Његови поштоваоци су говорили да „његов кавал свира и прича причу“... Кажу да је био прави мајстор кавала – задивљавала је његова техника свирања.
Музичар је рођен 1930. године у селу Зидарово, у околини Бургаса (Странџанско фолклорно подручје). Одрастао је уз песме свог оца, често је био на сеоском тргу где су се играла кола, а такође и на сеоским саборима. Самоук је – захваљујући својој дечачкој упорности савладао је технику свирања на кавалу који му је омиљени инструмент, а у својој 16. години је већ био познат у свом селу и околини. Пресудан тренутак у његовој професионалној каријери одиграо је успешан наступ на конкурсу за солисту Оркестра народне музике БНР 1955. године. У том оркестру је он свирао пуних 35 година. За тонски архив БНР снимио је преко 200 кола и мелодија из Тракије и Странџе. Године 1965. је са својим колегама – Костадином Варимезовим (гајде), Михаилом Мариновим (ћемане), Руменом Сираковим (тамбура) основао „Странџанску групу“. Године 1968. основао је нову, камерну формацију под називом „Тракијска тројка“ а 1988. и групу „Балкана“. Са овим формацијама снима кола, прати наше познате народне певаче и наступа на концертима по свету.
Осим тога Стојан Величков је успео да стекне бројне следбенике који су такође били заљубљени у кавал. Међу њима је дански музичар Симон Ленбах, који са великим узбуђењем и признањем прича о часовима кавала код свог учитеља, „најбољег кавалџије свих времена“ – Стојана Величкова.
Легендарни бугарски кавалџија је овоземаљски свет напустио 2008. године, али су његови снимци и данас еталон за народне музичаре.
Ћерка Стојана Величкова - Тања Величкова, која је певачица и професор фолклорног певања Националне музичке школе „Љубомир Пипков“ у Софији, прича:
„Мој отац је у мени запалио варницу. Кад сам одрасла у таквој породици, немогуће је било да кренем другим путем. Говорио ми је колико је важна чистота фолклора из Странџанског краја, као и да су од великог значаја стилске особине сваке етнографске области. Научио ме да слушам народну песму „у целини“ - и музичку пратњу, и текст, и мелодију. Веома сам му захвална. Мој деда Георги је био један од најпознатијих певача у селу. Мој отац је такође пре него што је почео да свира на кавалу, био певач. Увек је у свом срцу носио фолклор Странџе. Његови ауторски комади су на бази народног мелоса. Његово импровизаторско умеће је такође у „странџанском стилу“. Многе смо концерте заједно одржали и то су незаборавни тренуци!“
Стојан Величков је у погледу свог солистичког репертоара био бескомпромисан – увек је успевао да сачува стари стил. Говорио је: „Ако неки композитор промени моју мисао у колу, ја одбијам да свирам. Хоћу да оно звучи онако како сам га чуо од свог оца – нема везе што није модерно. Новине тражим само у пратњи мелодије и трудим се да још боље свирам на мом омиљеном инструменту...“
Превела: Албена Џерманова
Неизвесност у којој се налазила Бугарска, али и страст према пењању натерали су пре 27 година Константина Златева да с ранцем на леђима и 3.000 долара у џепу крене ка остваривању дугогодишње жеље – да савлада један од врхова у америчком националном парку..
Николај Коларов је бугарски виолончелиста који већ скоро 30 година своју академску каријеру, као и концертну делатност гради у Минесоти, САД. Његов дуг пут преко океана повезан је са жељом да магистарске студије у области гудачких инструмената упише у..
Прошло је 116 година од када је 22. септембра 1908. године Бугарска заузела своје равноправно место међу осталим слободним и независним земљама у Европи. Иако је, за разлику од Уједињења, проглашење Независности Бугарске у потпуности политички чин, то га не..