Мартина Бјанов никад није испунила свој сан да постане глумица, али ју је живот одвео на већу сцену – са стварним херојима, чије приче, на жалост, не завршавају се увек срећним крајем.

Преболела је корона вирус и поново је на првој линији – тамо где даје све од себе. Мартина ради као медицинска сестра у Бечу, у једном од специјалних тријажних пунктова на улазу болнице кроз који пролазе сви пацијенти. На свом радном месту је обучена у заштитну одећу – али ни ово је није заштитило од Covid-19.

Срећом, провела је двонедељни карантин без симптома и седећи код куће, пратила ситуацију у Бугарској.

„У Аустрији опрема и база су веома добре – каже Мартина. – Али дефинитивно је бугарско медицинско особље много способније. Бугари су навикли на стрес и другачије услове рада – причам о опреми, инструментима за брзу реакцију, чак и возилима хитне помоћи, нема основа за поређење. Тако да, ако неки Аустријанац изађе са бугарском екипом Хитне помоћи на терен, нисам сигурна да ће се он снаћи. Док смо ми мало креативнији.“

Мартина каже да се у Аустрији тестирају само људи са симптомима и до сада је урађено око 200 хиљада тестова. Врхунац заразе је већ прошао, зато ће и влада од 1. маја попустити мере – биће отворене велике продавнице, школе, ресторани. По њеним речима људи поштују ограничења, носе маске и радују се што могу изаћи напоље.

Када је била у школи, Мартина је ишла у експерименталну школу глуме редитеља Николаја Георгијева „4хС“ и сањала је о сцени, али је летња школа немачког језика у Аустрији променила смер њеног живота. На универзитету је упознала свог будућег супруга – парамедицинара, па је касније уписала школу за медицинске сестре. Данас ради са људима са тешким физичким и менталним оштећењима, даје дежурства на тријажном пункту на улазу болнице „Рудолфштифтунг“, и део је екипе Хитне помоћи.

„Пре ми је било онако криво и чак сам хтела да се овде пријавим на позоришну академију – сећа се Мартина Бјанов. – Али од тренутка у којем сам ушла у болницу и почела да се бринем о пацијентима, није ми више било жао и желим да се у овом смеру развијам. Очигледно је прошло време тог сна, а сада је време за нешто друго. Сада желим да се придружим организацији „Лекари без граница“ – само да ми кћер још мало одрасте. Већ сам послала пријаву и чекам одговор јесам ли одобрена и могу ли на неку мисију.“

Док очекује да дође време за њен нови сан, посматра како се људи мењају на боље и верује да ћемо из тога изаћи са наученим животним лекцијама.

„Има пуно егоиста који кажу „ја сам здрав, имам храну и ништа ме друго не занима“ – наставља Мартина Бјанов. – Али већина људи се труди да иде да неком старом човеку обави куповину, да позове хитну на улици ако је некоме позлило. Као да смо почели да се бринемо једно о другоме, поготово млади људи. Имам стажисте који ме питају да ли могу закаснити на посао, јер су се са пријатељима организовали да носе храну старијим људима у кварту. Наравно да може – ово је пуно битније. Сматрам да ствари иду набоље, па је и природа већ много мирнија.“

Превела: Ива Гринко