Неприступачна градска средина је један од основних проблема људи са моторичким поремећајима у Бугарској. То је разлог да их у градовима у којима живимо не видимо често. Неравни плочници, улице, тротоари, баре, блато су нешто обично за већину нас. Ми смо их прихватили као део наше свакодневице али је човеку са моторичким поремећајима ово још једна непремостива препрека на његовом путу ка продавници, позоришту, биоскопу или некој државној установи. Упркос мноштву промена и уређивању урбане средине, многа јавна места су неким грађанима још увек неприступачна. Код нас је активности које су у том смеру предузете мало и у многим случајевима - захваљујући грађанским иницијативама. Добар пример најчешће дају млади људи који су пружање помоћи онима којима је потребна препознали као своју ствар.
Међу тим људима је Стефани Митова која се осећа једнако боље како у води – као републички шампион у виндсурфу, тако и на копну – на свом лонгборду (дужем скејтборду).
„Почела сам се тим стварима бавити, а да нисам била свесна како и зашто, али временом сам схватила да ми те ствари доносе велико задовољство, због адреналина – каже Стефани Митова за Радио Бугарску. – Осим тога, људи око мене су креативни. Они који се баве спортом имају другачији вредносни систем, зато ми је задовољство да будем у њиховом окружењу.“
За њу је могућност брзог и лаког кретања по граду од изузетног значаја, али је свесна да многи други могу само да маштају о таквој слободи. Сама она је одрасла у породици у којој је било потребно да се помаже у збрињавању двојих старих људи с инвалидитетом. Ово јој дозвољава да погледа на свет кроз њихове очи и да искуси проблеме са којима се они суочавају у свакодневици. У том смислу жеља да помогне да људи са инвалидитетом живе у приступачној и добро уређеној средини не треба нас изненађивати. Свој изум, назван парабордом, Стефани прави уз наду да врати осмех на лицима бар неколико деце са моторичким поремећајима.
„Мој параборд је лонгборд који је опкољен цевима које су повезане. Одоздо виси један конопац на који је окачено седиште где дете седи. Овако није потребно да има снаге у ногама како би могло да стоји усправно. Уместо тога може скроз да виси на конструкцији и заштићено је са свих страна. Нисам их бројила, али бар пет или шест је било деце, коју сам стављала на ову справу и била су веома захвална.“
На почетку је девојка популаризовала своју идеју преко интернет платформе и брзо су је контактирали људи који су јој понудили помоћ да ово постане реалност. Један од њих је бесплатно направио металну конструкцију, други је поклонио лонгборд, трећи је офарбао ову занимљиву справу за вожњу. За сада Стефани не размишља о серијској производњи, али је спремна да даје савете свакоме ко има жељу да такву справу направи за своју блиску особу или рођака који има потребу. „Размишљам о неким малим модификацијама помоћу којих ћемо користити лонгборд као дубак, како би деца, којима је то могуће, покушала да ходају“, дели своје планове Стефани.
Превела: Ива Гринко
Фотографиje: лична архиваЊегов пут предводи страст, радозналост за светом који га окружује, истраживачки дух и жеља да иде напред како би сазнао шта се крије иза сваког корака који води ка новом научном открићу. Тервел-Љубомир Бојанов има само 22 године, а већ је..
"Два најважнија дана у животу су дан када се родиш и дан када схватиш зашто си се родио", цитат је који се приписује Марку Твену. Данашњу саговорницу Радио Бугарске љубав је одвела у другу државу, на другом континенту. Њен супруг, који је пола..
Скоро свако дете има жељу и способност да црта. Што се тиче талента, понекад су потребне године да он буде примећен и препознат. Поготово ако се деси да одрасташ у Бугарској у зору демократије. Управо таква је прича наше земљакиње Денице Грубер..