Атанас Раденски – један од успешних бугарских научника ван предела земље, вратио се у домовину да представи свој други роман „Спаситељица“. Након пада тоталитарног режима код нас он је отпутовао у САД и данас је професор рачунарских наука на универзитету „Чапман“ у Оринџу, СД Калифорнија.

„Жеља да напустим Бугарску родила се одавно, јер ми је претходна власт забрањивала пословна путовања у иностранство“, прича професор. Као научник на Бугарској академији наука и Софијском универзитету, он је често добијао позиве за учешће на конференцијама, али му нису давали визу. „То се поновило неколико пута и тада сам започео да мислим, да ме у мојој домовини не желе“, каже он. И када је 1990. године добио предлог за једногодишњи посао у САД, узео је супругу и троје деце и отпутовао. Тамо се посветио истраживачким пројектима у сфери паралелних израчунавања и великих сетова података (Big data).

Културни шок који је доживео када се нашао у потпуно новом окружењу, Атанас Раденски описује у свом првом роману „Журка код председника“, у којем главни јунак такође је професор на Софијском универзитету и попут аутора одлази у Америку, где се нашао у безброј комичних ситуација. И док његова прва књига прича о доба транзиције у Бугарској, друга је посвећена раду планинских спасилаца и глобалном свету, у којем се културе преплићу, а границе нестају. Обе књиге професор је написао на бугарском језику, мада се може похвалити и одличним књижевним енглеским, који је савладао учећи напамет Хемингвејев роман „Збогом оружје“.

„Ја се не могу упоређивати са Хемингвејем, али мислим да бар једну ствар радим попут њега, – каже Атанас Раденски. – Он једноставно описује шта се дешава и препушта читаоцу да формира идеју о томе како се осећа јунак. Без закључака, без наметања ауторових ставова читаоцу, не учећи те шта да мислиш – због тога га волим и пишем на исти начин, иако неки људи очекују да им кажеш о чему тачно мисли јунак и која је поента дела. Међутим, свако сам за себе тумачи звездано небо Ван Гога, зар не? Осећа се некако различитије и једноставно се препушта задовољству посматрања и уживању.“

Када се понекад враћа у Бугарску Атанас Раденски види различитију земљу од оне, коју је напустио пре 30 година. Али не мимоилази недостатке.

"Људи се не враћају углавном због тога што се нешто мора променити и не мислим само на дохотке, – сматра он. – Најважнија промена се односи на социјалну атмосферу – да будемо тактичнији, да се пажљивије односимо према свима око нас, да будемо добронамерни у комуникацији, толерантнији, иако се ова реч многима не свиђа. За Американце кажу да су „лажни“, али када си љубазан према људима они ти узвраћају љубазношћу и лакше превазилазимо тешкоће. Веома важно је и поштовати људе. Ако их поштујем, они ће испунити мој пројекат како ваља, па и ја нећу бити безобразан и украсти половину новца за мене. Тако функционише поштовање – добро обављаш свој посао и резултат је добар за све. Ако поштујеш остале, нећеш од њих красти.“

Превод: Александра Ливен