Када први пут сретнете Веронику, може вам се учинити да је одавно знате, вероватно још из детињствакада се рађају права пријатељства.Она са сваким може наћи заједнички језик и помаже свом саговорнику да отвори срце – то је ретки квалитет у новинарству, па и у животу. Највећа пасија Веронике су речи. Воли да их ређа и тако кроз њих креира слике и приче. У Бугарској се бавила новинарством. Пре 7 година се преселила у Енглеску код свог супруга, такође Бугарина који се две године пре тога запослио тамо као фармацеута. Живот јој се окренуо у новом правцу. Како каже изрека "испод камена који лежи, вода не тече!"

Вероника признаје: „Нисам ни покушавала да се у Енглеској запослим као новинарка. Око 15 година сам радила за највећи недељник Бугарске у оно време - „168 час(ов)а“. Бавили смо се истражним новинарством, радили смо и под прикрићем, али овде не могу с тим наставити, јер мој енглески није довољно добар.Последње три године сам посветила једном новом пројекту– Lifebites.bg, онлајн часопису на бугарском, који праве Бугари из целог света, а намењен је такође Бугарима. Тај часопис и сада постоји, али се њиме не бавим активно.“.

Међу темама тог издања је, наравно, и та о Бугарима у иностранству.О томе да ли је лако прилагодити се животу у неком страном друштву и у њему наћи достојанствено место, Вероника Лазарова каже:

„Живот сваког од нас је друкчији без обзира да ли живимо у домовини или ван ње. Зависи од посла који имаш, од карактера, од тога да ли желиш да се уклопиш у друштво земље у коју си отишао. Мој супруг и ја смо отворени људи. Брзо смо нашли нови круг пријатеља и живимо на начин који нам прија. Имамо социјалне контакте и успешно смо се адаптирали локалном амбијенту.То не значи да смо просто имали срећу, јер смо одраније проучили како стоје ствари тамо. У првој години свог рада у Енглеској мој супруг је имао могућност да изабере између пословних понуда тамо и у Бугарској.“

Када је Вероникин муж почео да ради у Уједињеном Краљевству, она је настојала да успостави баланс између живота у Бугарској где је била новинарка, и живота са супругом у Енглеској. Тада је родила и двоје њихове деце. А затим јој се живот окренуо у посве различитом правцу, под утицајем љубави према италијанској кухињи.

„У једном тренутку морала сам се определити – да се вратим у Софију и наставим рад у недељнику или да останем у Енглеској са породицом. Изабрала сам породицу. Тада сам започела пројекат Lifebites.bg. Али је то био рад од куће, а ја сам у једном тренутку пожелела да изађем вани. Са двоје деце и послом од куће осећала сам се као затвореник. Желела сам да радим нешто што би ме ангажовало више физички него ментално. Пријавила сам се за пица мајстора, јер ми се јако допада италијанска кухиња. Али ме нико није потражио.Тада ми је синула идеја да ако нико неће да ме запосли, онда ћу почети као самостални радник.“

Вероника је завршила два курса за паста мајсторе у Италији и отворила властити локал за брзу храну у малом енглеском градићу у коме живи. У својој понуди има класичне тестенине, али воли и да експериментише:

„На почетку сам мислила да је изузетно лако радити са свежом пастом. Са данашњим искуством могу рећи да је она попут жена - фина, али веома каприциозна, па с њом стално мораш пазити. С друге стране то је за мене изазов јер се раније нисам бавила тиме.У мој тим сам позвала још две мајке са којима смо се спријатељиле. И оне су као мене тражиле посао. Стварно је лепо радити са пријатељима!“

Неколико пута годишње Вероника се авионом враћа у Бугарску:

„Сваки пут када дођем у Софију видим колико се град променио - развио се, модернизовао и сада већ личи на модерну европску престоницу упркос проблемима са ремонтним и грађевинским радовима и повременим гужвама. Странцима кажем – морате посетити Софију. Бугарска ће ми увек недостајати, пре свега због родбине и пријатеља - признаје Вероника. – Истини за вољу човек се навикава на место где га је живот одвео, а нема ни времена да сажаљева или осећа носталгију. Живот треба живети у садашњем тренутку и радовати му се. Ближим се четрдесетој и као да се код мене назиру клице мудрости. Покушавам да размишљам филозофски о одговорима на разна животна питања, да не мислим о ономе што ми недостаје, већ о ономе што имам.“

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива