Вивалди моли за пажњу трљајући се о руке сваког човека. У Јужном парку у Софији он тражи пријатеља који би га повео кући са собом.

Удомитељски дан на који су прихватилиште за псе у селу Горњи Богров и општинско предузеће „Екоравновесие“ одржали још једну лекцију о љубави окончан је одличним резултатом – Себастијан је положио испит и стекао диплому о кућном љубимцу.

Нажалост, исту срећу није имало осталих седам паса који су такође тражили дом.

Наталија Илијева се не одваја од Вивалдија који је ставио главу у њено крило тражећи да га мази, а она кроз сузе каже да га тренутно не може усвојити.

Јако волим псе, мој пас је недавно умро и волела бих да узмем новог, али овога пута нећу да буде расни пас, додаје она. Са великим задовољством ћу после неког времена удомити пса и позивам људе да и они усреће друге животиње јер има превише тужних душа које вапе за љубављу и бригом. Раса уопште није битна, важна је душа и, да, ово је најчистија љубав коју можемо поклонити и добити.

У прихватилишту у селу Горњи Богров скоро 1.460 паса чека своје удомитеље. Захваљујући кампањама попут лекције о љубави у Јужном парку је последње две године удомљено више од 2.000 животиња. На таквим и сличним догађајима људи имају прилику да нешто више сазнају о азилу, током викенда учествују у промотивним организованим шетњама напуштених паса и тако добијају пса за цео живот, притом кастрираног, вакцинисаног и с пасошем.

Људи понекад долазе и удомљују једног или два пса, каже Веселин Асенов, директор предузећа „Екоравновесие“ о кампањи организованој у Јужном парку. Али нам је много важније да их упознамо с животињама у прихватилиштима како би схватили да нису само расни пси одлични кућни љубимци. Нажалост, и даље пристижу пријаве о напуштеним псима, углавном тзв. борилачких раса (питбул, ротвајлер), а недавно смо пронашли четворо штенади у картонској кутији коју су оставили испред једног од азила за псе. И управо због тога организујемо све те иницијативе – да бисмо објаснили корист од кастрације и удомљавања паса из азила јер бисмо на тај начин смањили популацију луталица.

Немица Розалин Шмих већ шест година живи у Бугарској и готово од самог почетка помаже у прихватилишту као волонтер и привремени удомитељ. Поред тога што покушава да у живот напуштене животиње унесе ведрину, она жели да људима поручи да не треба набављати расног пса јер и луталице могу да постану одлични кућни љубимци. 

Волела бих да могу да кажем да људи све чешће удомљавају псе, али, нажалост, и даље остаје тренд набавке расног пса, признаје она. А они то углавном чине из незнања, тј. немају појма колико напуштених паса у азилу тражи дом, а и можда зато што сматрају да није престижно шетати нерасног пса. И упркос томе што псима не треба приписивати људске особине, из личног искуства знам да су они који су удомљени апсолутно племените животиње – прате нас, брзо стичу хигијенске навике и не праве никакве проблеме. Једноставно су другачији пошто су захвални.

А то најбоље зна Јоана Спасова која се ни на трен није одвојила од своје Анабел, белоснежне лепотице. 

Увек сам желела да усвојим пса, али сам дуго тражила азил, све док ме моји другови нису одвели у Горњи Богров, прича девојка која је свог кућног љубимца пронашла у прихватилишту за псе. Тамо сам видела једну јако стресирану и преплашену животињу која није хтела да изађе из бокса, ни главу није провирила. Тако сам ја одлучила да ће ово бити мој пас. Анабел није хтела да се шета с повоцем, није била социјализована, али је то била љубав на први поглед. Заљубила сам се у њу и знала сам да ћемо бити срећна породица и да ће она временом научити све. Тако се и догодило – Анабел је паметна, немам никаквих проблема с њом и већ зна основне команде.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Дијана Цанкова и лична архива