Без обзира на то што смо привржени начину живота у већим градовима и нама је понекад потребна разонода. Неки од нас ће је наћи на одмору у луксузном летовалишту, док ће је други потражити у неком тихом и лепом бугарском сеоцету где људи живе поштујући све што им природа даје. И пошто све то звучи као утопија, рећи ћемо вам да ово село има пут, струју, воду и домет за мобилне телефоне. Али оно најбоље што можете направити за себе кад идете у село Пољана јесте да на макар пар сати заборавите на свакодневицу, да искључите звук телефона и уживате у тишини препуштајући се таласима чаробних мириса који вас запљускују.

Мартин Ганев је наш љубазни домаћин за кога су промене ствар без које се не може. То најбоље показује чињеница да упркос томе што је доспео до врха угледне светске компаније, без трунке оклевања ју је напустио како би изградио свој нови дом у подножју Странџе и посветио се органској пољопривредној производњи.

А све је почело случајним скретањем с пута: Село Пољана сам нашао сасвим случајно, мада верујем да нема случајних ствари. Годину дана пре него што сам се преселио у то село, био сам у Тоскани. Чисто визуелно ова италијанска област личи на подножје планине Странџа. Оба места су брдовита а пуна су шумовитих и обрадивих површина. Једина разлика с Тосканом је што је у њој пуно двораца, солидних кућа од камена и људи који су срећни зато што живе управо на овом месту. Они се радују свему што имају и цене све што им природа даје. Фарма у близини села Пољана је пројекат који сам покренуо 8. децембра 2009. године када сам насред поља раширио шатор у који сам убацио једну дебелу врећу за спавање. Рекао сам себи да ћу једног дана на овом месту подићи кућу. Тада сам осетио веома занимљиву повезаност, блискост са земљом, а сутрадан сам, упркос томе што сам претходне ноћи веома мало спавао, био бодар и одморан.

Мартинов сан је постао реалност, а бригу о фарми која је у међувремену постала већа поверио је 10 радника. Њему је битно да настави да је развија, стога су му потребни људи који нису равнодушни према природи и оцењују све што им она даје. Према Ганеву, фарма је један живи организам и овде се не сме гајити само једна култура јер ово није нормално за природу, нити је добро за културу која ће се гајити.

Трудимо се да производимо најбољу могућу храну, а то се не може постићи монокултурном пољопривредом. Стога смо се определили за узгој различитих житарица међу којима су једнозрна пшеница и спелта, дакле, културе чије трагове су истраживачи пронашли и у пирамидама.

Поред њих, имамо бадем, орах, различите врсте биљки, а исто тако и ружу уљарицу. Имамо и пчеле, знате да су оне од посебне важности за једну фарму.

Мартин каже да што се наводњавања тиче, рачуна једино на соларне пумпе које захваљујући сунчевој енергији обезбеђују воду до дубине од 70-80 м.

Пошто је реч о подручју које пати од недостатка воде, а врућине почињу још у априлу, пожари су овде честа појава. То је и разлог зашто је употреба лако запаљивих горива на фарми сведена на минимум.

Досадашње искуство предузетника показује да део наших сународника живи у својеврсном кошмару који су сами створили мислећи да ништа не зависи од њих. А истина је да промена треба да почне од сопственог понашања. Јер ако нам је двориште пуно старудија, не смемо указивати на суседово, те да му држимо лекције како и кад да га почисти. Према Мартину Ганеву, овај начин мишљења и завист не дозвољавају људима да се осећају корисним и мотивисаним како би нешто учинили за своје добро.