Социјално-економска неједнакост у земљама Западног Балкана је проблем који треба да буде решен не само због њихове жеље да се придруже ЕУ, него и у име њихових грађана. Око тог става су се ујединили учесници конференције „Неједнакост на Западном Балкану – препрека за придруживање ЕУ?“, одржаној уочи самита ЕУ-Западни Балкан. У свом говору пред учесницима форума председник Партије европског социјализма Сергеј Станишев је окарактерисао датум 17. мај као историјски за Бугарску, која је у улози председавајућег Саветом ЕУ одбранила и даље континуирано ради на свом основном приоритету, а то су интеграције Западног Балкана. Станишев је ставио акценат и на велике промене до којих је дошло у региону, откако се он поново нашао на дневном реду Европе. Промене на спољнополитичком плану су најочигледнији у Македонији која је решила један од својих стародавних проблема. Захваљујући снажној вољи и жељи влада Бојка Борисова и Зорана Заева је потписан већ деценијама одлагани уговор о добросуседству између Бугарске и Македоније. Амбиције Заева, међутим, не престају овде. Он је решен да се снађе са још једним тињајућим међудржавним конфликтом – реч је о спору са Грчком о имену бивше југословенске републике. Лидер европских социјалиста је био категоричан да је решавање унутрашњих и спољнополитичких конфликата између балканских држава само део пута који оне треба да прођу како би постале нове пуноправне чланице Заједнице:

„Треба да будемо свесни да, без реалног економског и социјалног развоја и превазилажења унутрашњих противречности у стандарду живота, чланство у ЕУ само по себи неће решити постојеће проблеме. Оно није панацеја о чему сведочи искуство Бугарске и Румуније. У бугарској јавности је било створено очекивање да ће сви наши проблеми бити решени већ 1. јануара 2007. године, када се учланимо у ЕУ. До тога није дошло, али су створене нове могућности које треба искористити спровођењем сврсисходних политика у циљу повећања стандарда живота и конкурентности, јер ћемо у противном обавезно остати разочарани и доћи ће до ширења евроскепсе, која је у Бугарској, у поређењу са осталим европским државама, незнатна. Али проблем није само економски и социјалан, већ и политички. Истина је да ми живимо у периоду транзиције, када једна идеологија и један модел – неолиберализам у свему – одлази. Он је изазвао огромну кризу из 2008. године која је започела као финансијска и претворила се у економску. Због погрешних политика је дошло до огромне социјалне кризе са тешким последицама по све државе чланице ЕУ, исто као и за Западни Балкан. Због тога тај модел је исцрпљен и треба да буде фундаментално промењен.“

Испитивање Истраживачког центра „Тренд“ сведочи да знатан део бугарских грађана подржава перспективе шест земаља региона. 61% испитаника сматра да је Бугарска заинтересована да оне постану део европске породице,16% је „против“, а ¼ не може да се определи за позитивни или негативни одговор.

Истраживање „Галупа“ које је спроведено међу грађанима држава Западног Балкана показује да највећа очекивања за приступање ЕУ гаје на Косову. 91% од испитаника тамо одговара да је за њих боље да се земља учлани у ЕУ. У Албанији и Босни и Херцеговини резултати сведоче о подршци од 88%, односно 78%. У Србији слика је нешто различитија – тамо се „за“ приступање заједници изјашњава 57% грађана, а 43% је „против“, а то је и највећи постотак негације у пет држава у којима је спроведено истраживање.

Превод: Александра Ливен