Међународна конференција на тему „Сигурна будућност за жене – сигурна будућност за све“ окупила је на отворени разговор представнике државних институција и невладиног сектора. Форум је одржан под покровитељством комесарке Европске уније за дигиталну економију Марије Габријел, а његов организатор је била фондација „Асоцијација Анимус“. Сви учесници су се сложили да проблем насиља над женама постаје све озбиљнији као и да се његово решавање не сме одлагати на дужи период. Тим поводом председница одбора за спољну политику Народног собрања Џема Грозданова је скренула пажњу на чињеницу да је Бугарска последња од држава-чланица Европске уније потписала, али и даље није ратификовала Истанбулску конвенцију. Тренутно њено званично ступање на снагу је блокирано све до тренутка када ће наше друштво бити у потпуности спремно за њу. А дотле треба доносити друге мере за заштиту жртава.

Према министарки правосуђа Цецки Цачевој нама су потребне измене Кривичног законика:

- Неопходно је увести нова бића кривичних дела, јер постојећа не укључују радње везане за насиље. Подаци истраживања спроведеног на бази судске праксе 10 окружних судова у Бугарској односе се на изречене у периоду 2012-2014. године казне за убиство учињено са умишљајем и за покушај убиства жена. У 91% случајева убистава жена учиниоци су мушкарци, у 7% се ради о саучесништву мушкараца и жена, те само у 2% убистава учиниоци су жене. Код 35% убистава и покушаја убистава учинилац је садашњи или бивши партнер жртве, у 25% - њен брат, син, унук или други блиски рођак мушкарац, у 31% - мушкарац који познаје жртву и тек у 9% - непознати мушкарац. Логични закључак је да кућно насиље треба да буде у средишту пажње када говоримо о новим законодавним променама. Прецизирано је да актуелно законодавство не пружа адекватну заштиту жртвама, као и да не постоје санкције за учиниоце дела као што су „прогањање“ или  „вребање“, каква је пракса у осталим европским државама. Данас се код нас ни психичко насиље не сматра кривичним делом. То је скоро невидљиви за друштво, али веома распрострањени чин. С једне стране, говоримо о вербалном насиљу, с друге, о изолацији жртве, о њеној немогућности да делује самостално и независно. На трећем месту је лишавање средстава за живот. Слично понашање оставља трајни траг на живот не само жртве, него и особа у њеном најближем окружењу, а то су обично деца.

Међу учесницима дискусије је била и једна жена која је годинама била жртва насиља од стране свог супруга. Напуштала га је више пута, али се враћала у нади да ће се он променити. На почетку све је ишло дивно, али се након неког кратког периода злостављање понављало.

Њена прича је провоцирала бившег министра унутрашњих послова Цветана Цветанова да настави тему о насиљу и да посвети пажњу и проблему трговине људима. Заједничко у овом случају је то да су у питању кривична дела против личности те због тога њихови учиниоци морају да сносе строже казне. По речима Цветанова до сада више од 95% изречених казни су биле условне.

- Међутим, могу рећи да када институције раде заједно, могу да путем законодавних промена остваре тражени ефекат. Тако смо, на пример, успели да повећамо казне за трговину људима које данас достижу 15 година затвора. Пооштрене су и новчане казне, као и минимална казна што је одмах резултирало стварним осудама. Али остаје питање да ли се сваки грађанин и сваки политичар односи са саучешћем према тој борби? Са данашњим даном не постоји потребна жеља и ангажман локалних органа власти да формирају локалне комисије за борбу против трговине људима. На обласном нивоу имамо само 10 сличних структура. Неопходно је ангажовати друштво, али пре свега треба да успоставимо везу са родитељима. Породично окружење је од изузетног значаја када настојимо да нам нико не увлачи децу у сличне криминалне схеме, рекао је у закључку Цветан Цветанов.

Превод: Александра Ливен