Живот је оно што нам се дешава док планирамо своју будућност. Када то схватимо, почећемо да живимо истински, а не једноставно да постојимо. Наша ће се свакодневица променити, сазнаћемо нешто ново о себи и отарасићемо се рутине. Управо то инспирише једног грађанина света да окрене леђа удобном животу и сјају Москве и Париза и да изабере мир и дивну природу једног родопског сеоцета, а нас да вам испричамо причу о животу уметнице Моне Чобан у селу Киселчову.

- Село Киселчово је веома мало, са свега 14 становника и 32 куће на 1.200 метара надморске висине. Предео овде је или веома зелен, или бели, у зависности од сезоне. Изузетно тихо и мирно је и то ме одмах очарало. А када сам започела да реновирам овдашње куће – претворило се у делић мене саме. Инспирисала ме чињеница да могу да радим ствари које су ми драге и занимљиве.

Пре 7 година Мона је случајно свратила у село Киселчово и буквално се заљубила. Купила је неколико кућа које је вешто рестаурисала уз помоћ 60 људи који чак нису били грађевинари. Увек можеш наћи људи који желе да помажу и да науче нешто ново – каже она.
Куће су препорођене за нови живот у њиховом исконском облику, пуне живота и старинског намештаја који је купљен у Паризу.

Једну од њих она је претворила у свој дом, а другу – у арт-центар „Артел 13“, где се одржавају уметничке колоније и радионице за различите занате.

- То је место, где човек може да дође, да осети село и тишину и да научи нешто занимљиво, нешто што други знају и чиме желе да се поделе. Осим наших кулинарских атељеа, приређујемо и занатлијске. Израђујемо филц и сапун. Програм је различит сваке године и покушавам да буде интересантан, а да се при томе не понављамо. Идеја живота у Киселчову је да се човек ослободи било каквих ограничења и да живи и ради оно што жели у одређеном тренутку.

Филц је неткани материјал који се добија пресовањем влакана животињског порекла. Од њега се израђују ћилими, ћебад, па чак и накит. Бугари су га користили за седла на коње, те и за своје шаторе, јер је филц отпоран на влагу и задржава топлину. Основна сировина за његову производњу је овчија вуна, која се филцује прањем. Обично то се ради крајем лета, када је вруће, како би се филц брже осушио.

Мона гледа на препорађање и очување села Киселчова као на своју животну мисију, јер је у то уложила делић себе. Уз њену помоћ неколико породица је открило свој рај у том родопском сеоцету и такође је купило куће. У селу нема мобилне везе, а храна може да се купи само у Смољану, пошто Киселчово нема своју продавницу. Мада ко жели може да сам спрема хлеб, кисело млеко, бели сир и џем по рецептима мештана.

Ако посетите неку радионицу, будите стрпљиви и спремни да постанете део једне велике породице која ради и живи заједно. Та је вештина вековима помагала људима у Родопима да опстану. Мона Чобан сматра да је важно да знамо шта заправо желимо да доживимо док нас има на овој планети и да послушамо свој инстинкт. Чињеница да си далеко од града, немаш телевизију или нешто друго, не значи да је све изгубљено. Живот на селу ти помаже да се сам преиспиташ, да схватиш које су твоје праве вредности, да се сетиш на комуникацију ван социјалних мрежа и да откријеш много нових пријатеља и емоција које ћеш заувек сачувати у срцу.