Почетком прошлог века су скромне домаћице из града Калофера израђивале чипке које су биле финије и богатије украшене орнаментима него бриселске чипке. Ове жене нису похађале Академије уметности, нити су биле у било ком од већих европских градова како би држале корак са трендовима у свету. Али су зато поседовале оно најбитније – душу жељну знања, отворен и знатижељан дух, те безграничну машту.

Град Перуштица нас враћа у време када су калоферске домаћице усавршиле до танчина занат прављења чипки, уметност чија је суптилност пленила срца Европљана. Од 8. до 14. септембра ће се у тзв. Дановој школи, названој по имену првог учитеља у њој Христу Г. Данову, окупити сви који желе да савладају вештину плетења различитих врста чипки – бриселске, фриволите (краљевске), ажур, шивене „кене“ чипке.

Тајну израде бриселске чипке у већ ослобођену Бугарску пренела је Елисавета Караминкова која ју је прво открила калоферским женама. И плетење чипки је убрзо постало једно од најпопуларнијих занимања у граду. Али се жене нису зауставиле након што су савладале технику израде те врсте чипке, већ су наставиле и тако су временом на бази европских модела наше мајсторице направиле преко сто нових модела због чега је једног дана дојучерашња бриселска чипка осванула као калоферска.

„Свака част калоферским женама које су се веома брзо организовале и успеле да отворе школу у којој се могу научити основне технике плетења. За мање од пола века оне су основале своју чипкарску школу, те на међународном сајму освојиле златну медаљу – и то управо у оном крају где је настала та врста чипке, прича Ема Жунич која води курс израде чипке у граду Перуштици.  

Шта је оно што су Бугарке придодале?

„Бриселска чипка је веома фина и прозрачна – пошто је лабаво исплетена она подсећа на памучну газу што је чини крхком творевином коју није препоручљиво често прати и штиркати, објашњава Ема Жунич. – Прво што је урадила Бугарка било је да затегне платно за које ће бити причвршћена чипка. Као друго, наше жене су своје моделе обилато украшавале листићима сунцокрета, цвећа, животињским и биљним мотивима, пре свега птицама и житним класјем. Занимљиво је поменути да исте те елементе плетиље у Брижу и дан данас тешко успевају да израде.“

Ема Жунич каже да је калоферска чипка једна од најскупљих рукотворина, али не у Бугарској, већ у свету. Нажалост, код нас су ствари одувек биле изокренуте наглавачке, каже Ема и додаје: Они који имају новца, немају смисао за лепо, не цене уметност. Такви људи пре би купили пластичан столњак са златном чипком. А они којима се допада обично немају новца, а хлеб је битнији од уметности.

Искусна плетиља се иначе бави истраживањем музичког позоришта на Институту Бугарских академија наука, али не одустаје од своје мисије да оживи старе традиције које ће нам открити макар део вештина и знања наших предака. Вођена тиме је Ема читавих 16 година тражила неку стару жену која би пристала да јој покаже како се барата иглом коју је некад користила њена бака. Стога је увек спремна да објасни и упути оне који желе да науче како се плету чипке, а посебно јој је драго кад јој се обрати нека млада особа. Али ако је у домовини бриселске чипке континуитет између генерација неоспорива чињеница, код нас је број девојчица које би желеле да наставе традицију предака све мањи, констатује са нескривеном горчином Ема Жунич.

„У Брижу, на пример, на празнике фландријске жене излазе испред својих кућа и одевене у традиционалну одећу плету чипке. А туристи их сликају, дају ситниш, купују рукотворине од њих, а не у продавницама иза ћошка. Али оно што је још лепше у свему овоме је да поред старијих жена су биле и неке девојчице које су се исто толико вешто служиле алаткама. А у Бугарској обично очекујемо да нам баке нешто исплету. А млади људи ни не слуте колико је леп осећај створити нешто властитим рукама. Он се не може ни упоредити са другим осећајима. Ето, то нам фали већ генерацијама,“ рекла је Ема Жунич.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова