Када до нас допру вести о Бугарима који су својим умом, талентом и радом допринели развоју света кажемо себи "Још има наде спасити се".Међу нашим сународницима којима се поносимо је проф. Емилија Енчева. Она је руководилац Лабораторије за срчану оптогенетику америчког универзитета „Џорџ Вашингтон”, а недавно је у угледном часопису Nature Communications објавила чланак о иновативној методи дијагностицирања и лечења пацијената са срчаним манама.

Алге, светло и генетички инжењеринг – на први поглед ништа необично, али повезано са светским открићем Бугарке у области медицине као да све звучи помало загонетно.

Моја лабораторија је једна од првих која је успела да из алги извуче протеине осетљиве на светло и да их користи у срчаним ћелијама- објашњава проф. Емилија Енчева. –Стимулишемо ове ћелијеи снимамо њихову електричну активност. То нам омогућује веома брзо тестирање лекова и хемијских компонената ради испитивања њихове токсичности. Тренутно не постоји други систем ове врсте због чега је и интересовање за наш рад прилично велико.

Проф. Емилија Енчева је већ пола године на челу Лабораторије за оптогенетику Вашингтонског универзитета, а већ је дошла до открића које има потенцијал бар у два правца.

Откриће се може користити за масовно тестирање лекова како би они били сигурни и без нежељених дејстава. Затим, оно се може користити и у разради нових пејсмејкера и дефибрилатора који користе мање енергије.То ће омогућити да се батерије уређаја имплантираних у пацијенте не мењају. Другим речима, путем оптичке стимулације надамо се да ћемо променити сам начин лечења срчаних болесника- каже проф. Емилија Енчева.

Након 15 година у Њујорку она је напустила место професора и довела јесвоју екипу да би изградила нови Департаман за биомедицински инжењеринг Вашингтонског универзитета који се налази у близини Беле куће. А њен амерички сан почео је далеке 1994. г., када је стигла у Мемфис са намером да се бавим науком.

Добра ствар овде је што друштво свакоме пружа шансу – године нису важне, битно је само имати мотивацију и амбицију за постизање успеха– сећа се о својим првим корацима проф. Емилија Енчева. –Ја самодбранила докторат, успела сам да овде доведем и своју породицу, три године радила сам на универзитету „Џонс Хопкинс” уМериленду, а затим сам добила професорско место у Њујорку. Није ми било лако, али све тешкоће су иза нас тако да ми није жао што сам изабрала овај свој пут.

Тешко је наћи другу земљу која нуди толико добрих могућности и која пуно улаже у науку, сматра Бугарка и каже да су управо због тога по њеном мишљењу САД центар светске медицине, мада креативни људи свугде постоје. Управо овде проф. Емилија Енчева осећа да је цене и поштују.

Што више човек напредује на послу то је атмосфера са све више политичких нијанси, а као и свугде, у високим ешалонима доминирају мушкарци. Тешко је афирмисати се и бити њихов конкурент. Али постоји признање– није лако, потребна је упорност и доследност, потребан је борбени дух. Не смеш очајавати и одустати. То је најбитније за успех овде,каже проф. Емилија Енчева.

Многи наши сународници поседују те врлине. Једна од њих је и проф. Наталија Трајанова која је истовремено са објављивањем открића проф. Емилије Енчеве објавила свој научни чланак којим се иновативна метода допуњује компјутерским моделима који показују који би пацијенти могли бити погодни за имплантацију дефибрилатора. Иако је то била чиста подударност, две Бугарке су заједно оствариле успех у научним круговима – 1996. г. написале су свој први заједнички чланак одакле је кренуо њихов узлазни пут.

Превод: Албена Џерманова