Шта је то због чега би Један Американац напустио домовину и дошао да живи у Бугарску? Неки би рекли да то није за веровати, али чиста је истина да је Ерика Холзија пленила бугарска историја и да је због ње он дошао у Бугарску. Прва историјска књига, преведена на енглески, коју је прочитао, била је „Круна од трња” Стефана Грујева. Период између два светска рата му је посебно занимљив, а његово интересовање за историју Бугарске није се смањило и када је прочитао књигу. Решио је да ће студирати историју, али не у Америци, већ негде у Европи. За Бугарску се определио зато што је јефтинија и приступачнија дестинација од Француске или Велике Британије, а и успомена о књизи још је била жива у његовом сећању. 2009. године уписао је бугарску историју на Америчком универзитету у Благојевграду. После годину дана вратио се у САД где је освојио Фулбрајтову стипендију и опет се обрео у Благојевграду да би се бавио истраживањем живота земљорадничког вође Александра Стамболијског.

За Ерика историја није наука као и свака друга зато што кроз њу човек формира свој идентитет. Она није једноставно збир датума и чињеница које треба научити, много је важније анализирати и објаснити на атрактиван начин историјске догађаје. Бугарска је непозната многим Американцима, па је Холзи решио да припреми серију емисија преко којих би своје сународнике, а и друге странце упознао са бугарском историјом. Тако је настала идеја о сајту.

Који му је период наше историје најзанимљивији, а шта је из бугарске прошлости најслабије познато?

Јако ми се допадају године с краја 19. и почетка 20. века, одмах после 1878. Jедно своје истраживање посветио сам идентитету и формирању бугарске нације. Дакле, период када се Бугарска осамосталила и када је почела градити своју државност и идентитет мени је најзанимљивије. Нема никакве сумње да постоје још многе неистражене странице и догађаји у вашој историји. У мојим програмима говорим о Првом бугарском царству, које је познато углавном из византијских извора. Због тога када је у том добу било дужих периода без ратова између Бугарске и Византије историја ћути, а ми не знамо шта се у тим годинама догодило. Мислим да у вашој прошлости има доста тога што завређује продубљеније истраживање и објашњење. По мом мишљењу бугарски историчари неретко се бацају у велике детаље и то када су питању не баш важне ствари. Навешћу један пример – има доста написа о томе где је рођен и живео Пајсије Хиландарски, али нема довољно публикација о томе која је његова улога у буђењу бугарског народа - кажеЕрик Холзи.

У свом програму Американац користи искључиво изворе на енглеском. Због недовољног знања бугарског слабо чита бугарске текстове, зато се нада да ускоро открије историчара који би му помагао тако што његове приче надопуњава чињеницама и анализама преузетих из бугарских књига.

Поред историје Ерику се допадају и наша природа, храна, начин живота и дух који имамо. Каже да га упркос уочљивом песимизму Бугара, инспиришу људи који зраче позитивном енергијом и који имају жељу за променом. Овде се он осећа много кориснији него што би био у САД и без обзира чиме се бави, жели да помогне у развоју наше земље. По њему није довољно да се поносимо само освојеним биткама у давна времена већ и неимарима бугарског Препорода који су били сложнији него што смо ми данас. Они су основали прве школе још за време туђе владавине и тиме помогли свом народу. Из прошлости може се научити више лекција, али Ерик сматра да је најважније да будемо макар мало оптимистичнији. Прошли смо кроз свашта и зато смо у стању да се снађемо са проблемима са којима смо суочени данас. Не смемо одустати од залагања за њихово решавање и очекивати да ће се чаробним штапићем отклонити све што не ваља. Не можемо мрзети остале који су постигли боље резултате од нас, требало би да се радујемо као да је њихов успех и наш. Уз мале промене у начину размишљања на нашу земљу можемо погледати другачијим очима и тада ће промена на боље бити за корак ближе, тврди Ерик Холзи.

Превела: Ана Андрејева