Има историјских догађаја који за вечна времена уздижу један народ, али се нису догодили на ратишту, већ у узвишеном простору духовности. 24. маја се присећамо једног од њих – стварања словенске писмености коју су солунска браћа Ћирило и Методије поклонили Словенима. Данас нас хришћански свеци и заштитници Европе гледају с неба, али колико нам значи њихов благослов у време бездуховности, скрхане вере и погажених вредности.

„Толико је снажан њихов дух да они из давног 9. века имају јаснији поглед на 21. век,“ написала је у похвалном слову Ћирилу и Методију списатељица Теодора Димова. А кад погледамо на данашњи дан кроз њихове очи, видећемо шта смо урадили с језиком, просветитељском мисијом и духовношћу коју су нам они оставили у наслеђе.

„Ја сам оптимиста, упркос томе што песимизам узима превагу, каже Теодора Димова. У крају крајева ми смо очували бугарски језик, духовност, књижевност и без обзира на то што смо мали народ одиграли смо битну улогу у ширењу словенске писмености. Све је то повод за понос и самопоуздање Бугара, а не за јефтин и хистеричан патриотизам.“ Књигу есеја „Ороци“ (правилно се пише уроци – у преводу: лекције, часови) коју је списатељица недавно објавила побуђује тужне мисли о глупости и незналаштву око нас, а незналице не само што се не стиде него се никад и неће због тога стидети.

„Наслов књиге је инспирисан једним огласом који је гласио: „Давам ороци по български език” (у преводу: Држим часове из бугарског језика), објашњава Теодора Димова. Мени је то звучало као метафора за савременог Бугарина, јер управо ово агресивно незналаштво недостаје интелигентним људима који су се повукли у ћошак. А лекције које треба да научимо јесу да морамо стати на пут овој агресивној бездуховности и неписменој багри, која се шири као тумор. Морамо јој се одупрети својим понашањем, радом, међусобним односима, као и да одамо дужно признање људима, јер ми, Бугари, ни то не умемо – без обзира на то што видимо да неко заслужује поштовање и усхићење.“

Списатељица тврди да повод за оптимизам налази у младим и образованим људима са очуваном осетљивости и здравим чулима који су одлучили да своју срећу потраже у домовини. А питање које је пре извесног времена поставила „Да ли смо народ препорођен или народ понижен?“, нажалост, остаје актуелно и данас. 

„Понижени смо пошто је сиромаштво депремирајуће и видљиво, посебно у провинцији. Сведоци смо злоупотребе, некажњивости, уништеног система правосуђа и здравства што понижава сваког од нас пошто безакоње влада у земљи. Али морамо да сачувамо своју веру и наду да је све то пролазно и да ће криминалци кад тад бити суочени са правдом,“ каже Теодора Димова.

Сиромаштво, бездуховност, простаклук и непрекидна пропаганда – све то засићује језик мржње.

„Језичка агресија је симптоматична и болна, али кад на њу погледамо кроз смех и не дозволимо јој да нас увреди и испровоцира, она губи од своје снаге, сматра Теодора Димова. А пропаганда је свуда око нас, јер се она тешко разликује од смисленог говорења, а ту већ морамо узети у обзир критеријуме друштва и сваког појединца. Али мислим да интелигентни и прозорљиви човек увек препознаје пропаганду.“

Бити опрезни и обавештени, укључујући и писану реч, једини је начин да развијемо смисао за препознавање пропаганде. Ћерка познатог бугарског писца Димитра Димова сваке недеље нам предлаже своје публицистичке текстове, а тренутно ради на причи о првој години живота Исуса Христа. И пошто 24. маја обележавамо Дан бугарске просвете и културе и словенске писмености и славимо дело Ћирила и Методија, нема бољег дана од тога да се помолимо свецима.

„Да и убудуће чувају Бугарску, да нам уливају снагу, увереност у себе и своје вештине, да нас науче стрпљењу и чистоти!“ гласи молитва Теодоре Димове.