Циљ атентатора јесте подела света на хришћане и муслимане и изазивање рата. Међутим, ми не смемо дозволити да нас поделе и постоји само један начин да станемо њима на пут – стати један уз другога. Пакистанац Саиф Рехман не крије да је гневан на терористе у Бриселу и каже да за њих има само једну једину реч - „животиње”. Додаје да их погрешно називају муслиманима чим и Куран заповеда: „Не убијај!”

Саиф Рехман је дошао у Бугарску далеке 1994. године. Свратио је на путу за западну Европу, да би овде остао можда до краја свог живота. Он је узоран грађанин саосећајног срца – у нашу земљу "донео" је аристократски спорт крикет и основао први крикет клуб, дуге године је бесплатно играо и тренирао почетнике у овом спорту. Последњих година крикету учи децу са хендикепом – опет бесплатно јер му је овај спорт у крви и не може се помирити са чињеницом да често пута на улици људи једноставно одвраћају поглед од детета које није попут осталих. Иначе има сопствени пакистански ресторан.

И пошто Саиф Рехман није једини пример муслимана који се успешно интегрисао, он не може прихватити каљање имена поштених људи попут њега и њихово свођење под заједнички именитељ са терористима-самоубицама у европским престоницама.

Атентати у Бриселу се повезују са исламом, али они немају ништа заједничко са религијом,каже Саиф Рехман.Нема везе ко стоји иза атентата - тзв. Исламска држава, талибани или Ал Каида – они су дело сирових и подлих људи који не заслужују да живе на овој земљи. По мени, човек који убија другог човека је нечовек. Куран забрањује убиство, као и самоубиство. Могу да набројим бар сто забрана ислама, али „животиње” их не поштују и раде све што је забрањено. Мора се знати где лежи проблем – зашто људи који су рођени у западној Европи постају камиказе. Рођени су тамо, тамо су се школовали, стекли су пријатеље међу локалним становништвом, имају колеге са универзитета. Зашто се дозвољава да ти млади људи одлазе у Авганистан или "Исламску државу" да их обучавају за терористе? Људима треба објаснити да они немају везу са исламом. Нажалост, због ових „животиња”су настрадали обични муслимани, недужни грађани.

Наконатентата у Њујорку од 11. септембра 2001. године у Пакистану је 70.000 људи постало жртва терористичких напада, подсећа Саиф Рехман. Као резултат ове статистике његова земља је израдила веома строге законе којима је казна затвора запрећена и за вербални тероризам. Пакистанац сматра да Европа такође мора увести и немилосрдно примењивати строгу регулативу, полазећи првенствено од безбедности грађана.

Нека Европа помаже мигрантима који беже од рата у својој домовини, али она мора бити веома опрезна и водити рачуна о томе који све људи улазе у европске земље, позива Саиф Рехман.

Морамо им помоћи, али увек морамо имати на уму да међу њима можда има и „животиња”. Морамо бити на опрезу – не смемо дозвољавати несметано кријумчарење људи, нити да кријумчари људи зарађују новац од људске несреће. Мигранти морају улазити на граничним прелазима уз пасошку контролу. Нажалост, већина атентатора је из локалног становништва – углавном су то млади људи рођени у Белгији, Француској, Енглеској.

Крајем нашег разговора Саиф Рехман нам је испричао о једном шаљивом догађају који се догодио истог дана када је он стигао у Бугарску. У то време није било жутих таксија – ушао је он у возило марке Лада са плавим ротационим светлом. Био је задивљен двојицом униформисаних „возача”, али никако није могао да схвати зашто су почели да му вичу, а онда га изгурали из аута. Потом је све схватио – упао је у полицијско возило... Саиф данас са осмехом, али са мало туге каже:

Види каква су ова времена! Године 1994. човек из трећег света, муслиман, укрцава се у полицијско возило, а полицајци га гурају напоље. Данас је политика другачија – чим виде неког човека из трећег света, посебно муслимана, полицајци га одмах заустављају и угуравају у ауто.

Превод: Албена Џерманова