Благовести је један од највећих црквених празника који се обележава тачно девет месеци пре Рођења Христовог. У нашем народу он је познат као Благовец. Зна се да је управо на тај дан Арханђео Гаврило девици Марији донео благу вест да ће родити Сина Божијег – Спаситеља света.
Веровало се такође да обредно обилажење дворишта и куће штити од уједа змија. Обичај је био да жене и деца дижу галаму лупајући у металне предмете и понављају "Бежите змије и гуштери! Благовец стиже!". У неким местима змије терају запаљеним крпама, а другде су их протеривали речима: "Бежите змије и гуштери! Роде стижу!". Народ верује да и најопаснија змија неће напасти роду. Причало се чак да змија може да победи снажног орла, али роду никада.
Некада су се на Благовести девојке окупљале и ишле од куће до куће певајући пригодне песме. У њима је главни јунак била кукавица – певало се о томе какве је вести она доносила – на пример, да су стигле виле, да ће се нека цура ускоро удати...
Према једној легенди, на Благовести се изнад закопаног блага диже плави дим. Било је неких шаљивџија које су палиле сламу, одозго стављале кош услед чега је пламен постајао плави. Тако су оне намамљивале трагаче за златом, који су се након дугог копања малаксали враћали празних руку, а потом су их у кафани сви исмејавали.
Веровало се да ко на Благовести чује кукавицу да кука, а сит је и има у џепу бар један новчић, током целе године неће бити гладан, а новчаник ће му бити пун. Ако је човек гладан, болестан или без пара, кад чује кукавицу мора пљескати рукама док је не протера.
Превод: Албена ЏермановаУ Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...