2013. ће се у најновијој историји Бугарске упамтити као година протеста. Због њих је у фебруару отишла с власти прва влада партије ГЕРБ на челу са Бојком Борисовим, а нова влада која је дошла на власт после превремених избора одржаних 12. маја, коју су формирали Бугарска социјалистичка партија и Покрет за права и слободе, почела је своје управљање закулисним играма и скандалозним именовањима.
Због пат ситуације у Народном собрању, у којој је владајућим снагама недостајао један глас за почетак редовних седница парламента и избор новог кабинета, настала је метафора о „златном прсту“ лидера националистичке странке „Атака“ Волена Сидерова.
„Глас партије „Атака“ којим је обезбеђен кворум потребан за одржавање ове седнице, је мој глас. Јер, за разлику од овде присутних 97 представника политичке странке ГЕРБ, ја сам одговоран и доследан човек.“
Влада Пламена Орешарског изабрана је гласовима Бугарске социјалистичке партије и Покрета за права и слободе и уз прећутну сагласност националиста из партије „Атака“. Она је већ својим првим корацима изазвала грађанско незадовољство због нетранспарентног начина доношења одлука, а људи су организовали протесте преко друштвених мрежа.
Једна од првих одлука владе од 14. јуна било је спровођење структурних промена у службама националне безбедности, тако што је Главна дирекција за борбу против организованог криминала из Министарства унутрашњих послова пребачена у надлежност Државне агенције за националну безбедност. Чињеница да је за њеног шефа, без било какве расправе, постављен контроверзни медијски магнат Дељан Пеевски, уздрмала је јавност и изазвала спонтани револт бугарских грађана који су изашли на улице Софије и других великих градова. Они су видели бахато лице закулисја које диктира влади, и ујединили се као никад пре.
Питање ко је предложио Пеевског постало је симболично за управљање владе Пламена Орешарског. Ево шта је рекао један од учесника протеста:
„Властодршци су планирали да стварањем ове мегаструктуре Државна агенција за националну безбедност + Главна дирекција за борбу против организованог криминала, формирају паралелно Министарство унутрашњих послова под контролом олигархије. Шта се може очекивати као резултат тога? Дакле, реакција људи је сасвим нормална. Поред тога, очигледно је да они који сада мисле да представљају владу, не могу да управљају земљом. Видимо да они не могу самостално да доносе одлуке.“
Лето 2013. је било вруће не само због високих температура, већ и због високог степена народног незадовољства.
Ноћ 23. јула остаће запамћена као „ноћ белог аутобуса“ и по опсади парламента од стране демонстраната, у којем се одвијала расправа о предстојећем ребалансу државног буџета. Полиција је покушала да пробије блокаду аутобусом којим је требало да буду одвезени посланици и министри да би се очували од „народне љубави“. Дошло је до сукоба у којима је било повређених. Опсада је потрајала до раних јутарњих сати следећег дана.
Ни у августу, током летњег одмора, није било мира за министре у влади двојне коалиције. Већина њих је отишла на одмор на море, у луксузним владиним резиденцијама и домовима одмора, а за њима је из Софије кренуо марш демонстраната који је постао популаран као „Орешарски марш“. Он је најпре стигао у Бургас, а затим и до владине резиденције Евксиноград, у околини Варне. Антивладини протести су ушли у трећи месец.
22. октобра 2013. године почео је нови протест, овог пута студената. Формиран је покрет „Студенти ранораниоци“ чији су припадници тражили нови морал у политици и оставку кабинета. 12. новембра парламент се поново нашао под опсадом, овог пута незадовољних студената из целе земље. Поново је било полицијског насиља и повређених људи. Демонстранти окупљени око зграде Народног собрања су узвикивали: „Оставка!“, „Ви сте срамота!“
Упркос сталним уличним демонстрацијама и протестима који су се настављали из дана у дан, влада Пламена Орешарског је управљала до 23. јула 2014. г. Тога дана, након 405 дана на власти, премијер је поднео оставку владе.
Превела: Марина БекријеваУ једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..
„Чула сам да кажу како је Блага Димитрова неспоразум, недоумица – жена, уз то песникиња , која схвата темељито и просуђује право. Критичари који јој неретко приговарају што је контемплативна личност, сматрају као њен недостатак то што..