Свугде у свету у сфери система снабдевања водом се запажа повратак јавним облицима управљања. Последњих 15 година скоро 235 градова, међу којима су Парис, Берлин, Будимпешта, Буенос Ајрес и Куала Лумпур прекинуло је или пак није продужило своје уговоре са приватним концесионарима. У Холандији, Белгији, Аустрији и нордијским земљама пак снабдевање водом је по традицији скоро 100% јавно.
Међутим, супротно светским и европским тенденцијама, у Бугарској је дебата о јавној цени приватне воде и даље табу-тема.
Недавно је Сатоко Кишимото, истраживач са Транснационалног института (TNI) у Амстердаму, одржала у Софији предавање на тему: „Повратак јавног снабдевања водом“, а у склопу пројекта „Нове леве перспективе“ који се изводи уз подршку немачке фондације „Роза Луксембург“. За Радио Бугарску она је направила кратак историјски преглед облика привређивања воде и нових изазова:
„Важна етапа за међународну заједницу је Резолуција ОУН од 2010. године која проглашава приступ води основним правом човека. Данас главни конфликт јесте у томе да ли је вода роба или јавно благо. Као резултат тога формиране су и различите политике снабдевања водом. Међународне институције каква је Светска банка и многи политичари сматрају да је вода роба попут сваке друге, има цену и њоме треба да се тргује профитабилно. С друге стране, организације попут наше кажу да је вода богатство, благо, које припада свима. Из тог угла експлоатација воде и политике у тој сфери имају друге смернице.“
Основни проблем за приватне компаније су инвестиције које су дугорочне и стога непривлачне. За њих је профитабилније да пребацују губитке „јавном партнеру“. На тај начин јавни сектор и порески обвезници плаћају двоструко: прво као домаћинства за месечне рачуне, и друго као пореске платише који субвенционишу приватне инвеститоре.
„За једну приватну компанију је веома тешко да направи толико дугорочну инвестицију. Њихов циљ је брзи профит. Вода је природни монопол. Људи не могу да бирају водоводне цеви. Дакле, вода не може да постане предмет конкуренције на слободном тржишту. Није случајно да је у већини развијенијих земаља Европе, исто као и у САД и Јапану, принцип универзалног приступа јавној питкој води реализован још средином 80. година прошлог века.“
Мрежа водовода у Бугарској је стара у просеку 36 година и скоро 4 деценије цеви нису мењане. Концесија „Софијске воде“ са уделом од 77,1% француске компаније „Веолија“, једини је представник јавно-приватног партнерства у домаћем воденом сектору већ 15 година. Запитали смо Георгија Медарова, који је заједно са Вањом Григоровом аутор истраживања, да ли је „јавно снабдевање водом на мети“, који су са основни недостаци система код нас и да ли је концесија „Софијске воде“ довела до побољшања квалитета услуге?
„Свугде основни проблем су губици од изградње станица за пречишћавање воде и канализационих мрежа. Чак и ако постоји неки прогрес, он је пре свега резултат искоришћених средстава из програма ЕУ. Што се тиче концесије у Софији, није дошло до неког значајног прогреса у смањењу губитака, а дошло је до огромног раста цена, скоро 4 пута већег од договореног. На жалост, и у општинским, и у државним предузећима проблема има пуно због мањка инвестиција. У нашем истраживању се наводи да концесија није алтернатива и треба да тражимо друге начине за решавање проблема са хроничним дефицитом средстава у сектору. Ствар је у томе да је концесија облик кредитирања и плаћања обавеза, а формирани дуг се плаћа преко рачуна за воду. Осим тога, приватне компаније такође подижу зајмове и имају трошкове за сервисирање кредита, али су они скупљи он оних који би били у случају њиховог подизања од стране јавних установа. На дугорочном плану трошкови су већи а да при томе не региструјемо неку посебну јавну корист.“
Алтернативни облици управљања су такозвана јавно-јавна партнерства, или облици кооперисања две општине или државе и општине. На тај начин грађани својим гласом могу да контролишу и да санкционишу неефикасне политике и фокус више није профит акционара, већ квалитетна услуга приступа једном природном ресурсу.
Превод: Александра ЛивенИстраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...
Готово месец дана након превремених парламентарних избора одржаних 27. октобра, нови бугарски парламент још не може да почне с радом, јер народни..