Ево шта о њему каже Владигеров:
Нисам веровао да постоје чуда од детета, али када су ми га довели и када је сео за клавир, одмах сам схватио да је обдарен невероватним талентом. Снажан утисак ми је оставио његов изузетан музички слух. Он је свом својом душом упијао музику. Дивно је изводио Моцартове концерте у а-дуру, це-дуру и де-молу, Бетовенове сонате, дела Баха, Шумана, Шопена и Листа.
За време Другог светског рата Вајсенберг и његова мајка, који су Јевреји пореклом, у настојању да се спасе прогонства Јевреја покушали су да са лажним исправама напусте земљу, али су били ухваћени и послати у један концентрациони логор у Бугарској. Да возом отпутују у Истанбул где је живео стриц Вајсенберга помогао им је један немачки официр из логора, који је био заљубљен у стваралаштво Шуберта, а који је волео да слуша Шубертову музику у извођењу Алексиса. Из Истанбула преко Бејрута мајка и син су стигли у Хајфу где се већ налазила једна од његових тетки. Тамо је Вајсенберг наставио музичко школовање и са свега 14 година је свирао Трећи концерт Бетовена са оркестром Јерусалимског радија. Уследила је и његова прва турнеја – у Јужној Африци где је приредио 15 концерата са 4 различита програма. Већ тада око његове личности се почела стварати легенда о бездушном виртуозу, који је продао душу ђаволу да би заузврат до савршенства овладао магијом клавира. 1946. године добио је стипендију за Џулијард скул у Њујорку који је касније завршио. 1947. г. постао је лауреат такмичења „Левентрит” и одржао прве концерте у Карнеги холу. Тако је започела сјајна међународна каријера једног од најславнијих пијаниста ХХ века, чије концертне активности обухватају Европу, САД, Јужну Америку и Африку.
Године 1966. Херберт фон Карајан га је позвао да на отварању нове сезоне Берлинске филхармоније наступи као солиста Првог клавирског концерта Чајковског. То је Вајсенберга учинило веома популарним после готово десетогодишњег паузирања као концертног пијанисте, па су га на своја гостовања почели звати Лорин Мазел, Клаудио Абадо, Леонард Бернштајн и други светски познати диригенти. Критичари су били одушевљени, прозвали су га „принцем, који зрачи музиком“.
Једно од Вајсенбергових извођења које се чува у Тонском архиву БНР је управо Првог концерта за клавир и оркестар Чајковског под диригентском управом Херберта фон Карајана.
У својој аутобиографији музички продуцент Мишел Глоц посвећује посебну пажњу Алексису Вајсенбергу:
„Не могу а да не поменем богату ерудицију Алексиса из области књижевности, архитектуре, филозофије, позоришта. Он је свет истраживао као неко чудо од детета – пажљиво и радознало. У погледу музике није знао за границе.“
Вајсенберг је открио многе таленте и помогао у њиховом израстању.Такви су рецимо виолончелиста Јо-Јо Ма, диригент и пијаниста Жан Бернар Помије и многи други.
Први пут се вратио у Бугарску 1972. године уз помоћ свог учитеља Панча Владигерова. Није наишао на разумевање у свом покушају да касније организује музичко такмичење по имену великана бугарске класичне музике у које је желео да уложи и лична финансијска средства. Након импресивног концерта који је Вајсенберг одржао приликом свог првог повратка у Бугарску, пијаниста Константин Ганев каже: „Тешко је речима описати магичну моћ уметника тако широког дијапазона. Извор те његове неодољивости су како спољашњи вид и понашање на сцени, тако и његова продуховљеност и интелектуално поимање света. Када свира ни најмањи мишић на лицу му се не помера – чак ни у тренуцима врхунске душевне и физичке напетости. Све је звук: тај крајње јасан, рељефан, као исклесан клавирски звук,који може да доживљава бескрајне преображаје."
„То је нешто што долази изнутра, из дубине душе, нешто примарно, исконско, што не зависи од мене. Ја сам у својој души, у свом размишљању остао Бугарин и вероватно такав ћу бити и до краја“- каже Алексис Вајсенберг. Његове плоче и дискови су издати у милионским тиражима широм света. Али упркос космополитизму, веза музичара са домовином је остала трајна. Он је помињао како жели да се при крају живота врати у Бугарску, али је ипак умро у Швајцарској - 8. јануара 2012. године.
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..
„Чула сам да кажу како је Блага Димитрова неспоразум, недоумица – жена, уз то песникиња , која схвата темељито и просуђује право. Критичари који јој неретко приговарају што је контемплативна личност, сматрају као њен недостатак то што..