Само до пре двадесетак година носили смо се мишљу да је рат на просторима Европе остао само на страницама уџбеника историје. Међутим 1999. године почело је НАТО бомбардовање суседне Југославије. Земља је поново била натопљена словенском крвљу, а у центру Београда попут немих сведока тих немилих догађаја донедавно су штрчале армирано-бетонске конструкције оштећених зграда. Као да се ситуација најзад коначно смирила, али авај. Опет у непосредној близини, али овог пута на северу, у Украјини, рат је поново заиграо свој мртвачки плес усред артиљеријске канонаде. У централну тему емисија вести претворила су се саопштења о запоседнутим и уступљеним територијама са јединицом мере – људским животима. „У зони конфликта има скоро 6.000 људи бугарског етничког порекла, наших сународника, којима морамо да поклонимо дужну пажњу“, изјавио је у интервјуу за bTV од 12. фебруара ове године министар спољних послова Данијел Митов и додао: „Већ одавно смо наредили Генералном конзулату у Одеси и нашој амбасади у Кијеву да олакшају процес издавања виза етничким Бугарима.“ Неколико дана касније монаси Тројанског манастира „Успење Богородичино“ су најавили спремност да приме шездесетак бесарабских Бугара из Украјине. Спремност је најавило и село Гурково код Балчика на Црном мору. Ево шта каже председник сеоске општине Тодор Георгијев:
„Наши мештани су веома будни. За време ратова у периоду 1918-1919. г. житељи Гуркова принудно су исељени у Румунију, а после ослобођења Јужне Добруџе од Румуна доста Добруџанаца доселило се у Гурково. Наши људи су на својим леђима искусили све невоље сеобе и управо зато сада саосећају са бесарабским Бугарима и спремни су да им помогну.“
Ступили су у контакт са Асоцијацијом Бугара у Украјини. Није прошло много времена и село је дочекало свог првог госта из Бесарабије. Мирослав Марчев отворио је не само своју душу, него и свој дом за младог Виталија Дрозду.
Да је то била бајка, завршила би реченицом: И сви су живели дуго и срећно до краја живота … Нажалост стварност са којом се суочавају Бугари из Украјине ни издалека није налик на бајку.
„Имам проблема. Допутовао сам са визом С. Овде сам као обични туриста, који је дошао на одмор. Да бих добио стални боравак, а онда и држављанство, треба ми виза D. Желим да живим овде, овде су ми корени“, каже Виталиј Дрозда.
Председник општине Гурково који помаже Виталију у попуњавању докумената појашњава: „Бугарска амбасада издаје бесарабским Бугарима визу С, која је тромесечна. Међутим, када одемо у службу за миграцију, Виталију траже визу D, да би му издали потврду о привременом боравку. Надам се да ће све те ствари бити рашчишћене, кад су се на решавању ових и сличних проблема већ ангажовали парламент и Влада. Виталиј је у Украјини оставио супругу са једноипогодишњим дететом. Нестрпљив је да се окупе на бугарском тлу. Међутим, да би се то догодило, најпре мора да нађе посао, да стане на ноге. Са споменутом визом С нема права да ради. Да би на неки начин преживео, тренутно Виталиј рачуна једино на помоћ свог газде који је већ у одмаклим годинама. На тој позадини изјава Агенције за Бугаре у иностранству да уколико се ситуација погорша, „Бугари у Украјини и нарочито представници млађе генерације могу да потраже могућности за миграцију у Бугарску“ треба да буде поткрепљена конкретним адекватним акцијама од стране надлежних институција.
Ево како Мирослав Марчев објашњава своју одлуку да пружи кров над главом етничком Бугарину:
„Решио сам да прискочим у помоћ једном човеку са бугарским коренима који је побегао од рата. Његова бака се за време Руско-турског рата доселила у Запорожје, али је данас он приморан да побегне оданде да би се поново вратио у домовину својих предака. Проблеми су на сваком кораку. Када су му помогли да се врати у Бугарску, нису му рекли да без визе D не би могао да остане овде. Ја се мојим средствима некако трудим да му обезбедим породичну топлину, али новац му је итекако потребан. Распродали су своју имовину будзашта, да би сакупили коју пару за његов одлазак. Међутим то није довољно. Новац му је и даље преко потребан. Негде две и по хиљаде евра кошта израда, превод и овера докумената за добијање визе D. А иначе, ко све није долазио код Виталија – новинари разних медија бележе, фотографишу, снимају, граде имиџ за туђи рачун, али се нико од њих није сетио да каже: Ево ти нешто новца, хране и одеће. Знамо да су ти потребни. Једино се председник сеоске општине још првог дана одазвао и донео храну и нешто новца, на чему му се од срца захваљујемо.“
Превела: Катарина Манолова
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...
Град Елена, Област Велико Трново, дочекаће хиљаде гостију за Празник еленског бута. Мајстори овог деликатеса ће у суботу и недељу, 9. и 10. новембра, демонстрирати своје кулинарско умеће, јавља дописница БНР из Великог Трнова Здравка Масљанкова...
Амбасада Француске и Француски културни центар окупили су врхунске научнике како би поделили своја искуства о научним изазовима на Антарктику и борби против климатских промена. Партнери овог значајног догађаја били су Француски поларни институт..
Одлука председника САД Џоа Бајдена да Украјини дозволи коришћење америчког оружја за нападе дубоко унутар руске територије изазвала је бурне реакције..