Немојте подизати зидове међу собом који вас раздвајају, него градите мостове који вас повезују!
Кољо Фичето (самоуки бугарски градитељ мостова и значајних зграда из доба националног Препорода)
Ова порука као да је ујединила и инспирисала учеснике округлог стола под називом „Река толеранције “ (одржаног 6. фебруара у Софији), који је био посвећен трагању за оним стварима које су у нашем животу заједничке, неподељене и позитивне. Учесници су потражили нову димензију толеранције – посткризну, постизборну, пост-Charlie-јевску…
Кроз поетски и научни поглед на свет покушано је да се изнађу додирне тачке у настојању да се открију узроци, који би објаснили где је и зашто нестала радозналост према Другом,зашто су погажене норме толеранције и из ког разлога је одбачена различитост. Учесници ове дискусије су потражили путеве који би нам помогли да отворимо врата међу собом, да подигнемо и пређемо преко мостова који воде према различитости, према Другом.
„Ја смо“ – тако је граматички погрешно, али смисаоно тачно (како је сам прецизирао) писац Георги Господинов направио своју варијацију на тему поруке која је стекла светску популарност „Ја сам Шарли“ (Je suis Charlie) и назначио пут мишљења који води према поновном откривању коегзистенције и толеранције.
„Потребан нам је нов концепт о толеранцији, јер толеранција није исто што и бити трпељив и подносити некога који није као ти“, истакао је Господинов. По његовим речима Европа би данас морала да поново открије позитивну радозналост према Другом, да креира нови мит, без којег би отварање према различитостима, њихово признавање и прихватање било немогуће. „Требају нам нове приче о Другом, нове приче о Европи зато што су ствари међусобно повезане. Било би мудро да питамо Другог шта мисли и како се осећа, да заћутимо и претворимо се у уво које слуша. Да чујемо шта нам тај Други жели да каже.Ово уживљавање у емоционална стања и мишљење других људи изражава се термином емпатија. Кад је у питању способност "да будемо други", ту имамо велики дефицит. Емпатија је иначе део пута ка новој толеранцији која би требало да буде активнија и да нас чини знатижељним и добронамерним према различитостима. “
Међутим, пре шансе да чујемо приче Другог, пре његовог упознавања и стварања новог мита који би довео до новог осмишљања и испољавања активне толеранције, свако од нас је суочен са једним основним питањем: у каквој је мери наша толеранција реална и у каквој – привидна, игра пред друштвом; у каквој мери смо стварно и у каквој – кобајаги толерантни. Ово је питање поставила један од најугледнијих истраживача филозофије толеранције код нас проф. Лидија Денкова:
„Као прво, очигледно је да ми изигравамо толеранцију. Ми нисмо толерантни. У ствари, толеранција сама по себи изазива велико гнушање. И то је резултат чињенице да смо приморани да уступамо. Нико не воли да уступа, чак и када нам неко згази ногу у трамвају, прва реакција је и ми да га згазимо. Тј., да прећутиш и да се повучеш заправо је питање културе. Тако да је толеранција у принципу туђа човековој природи.“
Управо због тога је потребно култивисати толеранцију, васпитавати толеранцију исто као се дете учи док сакупља каменчиће-приче у реци. Приче о Другом, приче о разумевању и вештини да живимо заједно, по речима проф. Гредија Ассе. Јер „на Балкану живимо са више придева, него ли именица. Добар си, ако изустиш реч „толеранција“ муцајући. А још бољи ако је изговориш лако.“
Толеранција је пре свега питање о Другом и о нашем односу према њему – да ли ћемо поклекнути пред „дилерима страхова“ или ћемо остати у зони мирног и креативног говорења, како наводи доц. Ана Крстева, питање је властитог избора. Она је зацртала два метафорична пута – кроз врата и мостом. Од тога да ли ћемо одлучити да затварамо врата и да се дистанцирамо или пак ћемо бити у довољној мери храбри да пређемо мост изнад реке и да приближимо две обале, зависи будућност наше узајамне комуникације у савременим глобалним, демократским друштвима.
Превод: Анна Андрејева, Александра ЛивенИстраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...