Банско је познато зимовалиште, а уз то се последњих неколико година успешно развија и као летњи туристички центар. Овдашњи музеји су изузетно интересантни и отворени током целе године. Они разоткривају важне стране не само историје већ и културе тог пиринског градића.

„Тешко да постоји друго насељено место, које је изнедрило толико великих личности Бугарске. У 18. веку - Пајсија Хиландарског, у 19. - Неофита Рилског, а у 20. веку – великог бугарског песника Николу Вапцарова“ , каже Светла Барјакова, директор комплекса музеја у Банском. Од ње сазнајемо да је прва музејска експозиција у граду отворена 1952. године. Тада се навршило десет година од стрељања Николе Вапцарова, па је тим поводом у породичној кући песника дочаран амбијент из његовог детињства и приказан део његовог личног архива.

Фотографије, факсимилеи и различити предмети говоре о средини у којој се формирао као уметник. Документи и успомене пропраћују његову антифашистичку делатност због које је осуђен на смрт. Тада је Вапцаров имао 33 године. У музеју се чува прво издање „Моторних песама“, једине збирке коју је издао за живота. Зграда се налази у самом центру Банског и представља део архитектонског комплекса на градском тргу. Преко пута је зграда градске општине, а поред ње – највећа културна институција у граду – читаоница која носи име Николе Вапцарова. Светла Барјакова прича:

„После отварања музеја експозиције су се у неколико наврата мењале. Ову последњу урадио је велики бугарски редитељ Вало Радев. Он је аутор пројекта, а поред тога је учествовао и у његовој реализацији. Приказани су моменти из живота и делатности Николе Вапцарова, његова веза са Банском. Пошто се упознају са експозицијом, посетиоци су видљиво узбуђени. Очигледно да она дотиче најнежније струне њихове душе. То је обично и први музеј који туристи посете кад дођу у Банско. Поред Бугара има и доста странаца. То је један од симбола Банског, који годишње прими скоро 45.000 посетилаца. Од свог оснивања до данас музеј је дочекао преко 3 милиона 500 хиљада људи.

Чак и случајни посетилац осетио би дубоки пијетет Вала Радева према личности Николе Вапцарова, као и стваралачки дух, којим је био прожет док је обликовао музеј. Личне ствари песника је већим делом уступила бака Јелена – тако су сви звали Вапцаровљеву мајку. Интелигентна и добро образована за своје време (завршила је Амерички колеџ у Самокову), она је била право оличење стоицизма и духовне снаге. Васпитавала је своју децу са строгошћу, али и са пуно љубави. Док су били мали читала им је „Хофманове приче“ за лаку ноћ, подстицала их је да читају, развијала њихове таленте. Када је њен син Никола примљен у Поморску машинску школу у Варни, па је постало јасно да ће дуго одсуствовати од куће, она му је поклонила нотес на чијој је првој страници написала: „Буди крепак и снажан. Ништа светско не сме да уништи темеље твог карактера, јер ја дубоко верујем да је он добар. Твоја мајка, Јелена Вапцарова. 27. јули 1926. година.“ 

„Бака Јелена је учествовала у изградњи музеја – каже Светла Барјакова. - Када је почело преуређење куће, за њу су подигли одвојену зграду где је живела. Радила је овде до своје смрти. Јасно је шта све може да уложи једна мајка у музеј који је посвећен њеном сину. Његова сестра Рајна такође је дуго година била туристички водич, скоро до своје смрти.“

У неколико соба приказан је свакодневни живот породице – дрвени разбој на коме су ткали разна платна, лепо уређена гостињска соба, затим соба у којој су се навече сви окупљали. Посебно место је поклоњено успоменама на детињство песника, на његове омиљене народне песме. Са фотографија и текстова испод њих сазнајемо за једну веселу и грлату пријатељицу баке Јелене, која је певала лепе банскалијске песме, док ју је Никола слушао притајена даха. Овде је и мандолина, на којој је свирао у школском оркестру. Међу личностима, које су имале снажан утицај на његов развој био је и песник Пејо Јаворов, близак пријатељ његовог оца. А документарни филм који је озвучен на неколико језика приповеда о неким моментима из његовог рано и трагично окончаног живота. Нарочито снажна и потресна је прича песникове мајке о њиховом последњем сусрету пред стрељање. Може се видети и награда Светског савета мира која је посмртно додељена Николи Вапцарову 1952. године.

Превела: Катарина Манолова

Фотографије: bulgariatravel.org