Павел Бобеков и граматика Априлског устанка

Бугарска обележава 149 година од Априлског устанка – догађаја, који је довео до ослобођења Бугарске након скоро петовековне османске владавине. Данас, скоро век и по касније, не смемо заборављати да је сваки учесник Априлског устанка из 1876. године, без обзира на то да ли је био вођа или обичан побуњеник, дао све од себе за ослобођење Бугарске од власти Османског царства. Десило се тако да већина такозваних апостола из Револуционарног комитета у Ђурђу, који је организовао устанак, није учествовала у борбама. На челу сваког насељеног места били су истакнути активисти локалних комитета. Међу њима се, у Панађуришту – устаничкој престоници Четвртог револуционарног округа, истиче лик младог и даровитог вође Павла Бобекова.

Панађуриште некада и сада

Пре ослобођења Бугарске (1878), Панађуриште је било велики бугарски град из доба нашег националног препорода, смештен у јужним наборима тзв. Суштинске Средње горе, са преко 12.000 становника. Богате породице су трговале са Европом и свим османским провинцијама. Рођен на Петковдан 1852. године, Павел Бобеков је први син Стања Бобекова. Отац је био сиромашан и радио је као печалбар у грчким кућама у Цариграду – тамо је упознао и оженио се Гркињом Манто, која му је родила укупно 5 деце. Сам неписмен, Стањо је чинио све што је могао да му деца буду добро образована. Тако је Павел дипломирао на Роберт колеџу у османској престоници, а затим студирао на Војномедицинској високој школи у Истанбулу. У то време се он већ издржавао и издавачким радом. Због смрти оца, као и из других породичних разлога, није успео да дипломира – вратио се у Панађуриште да би се бринуо о својој породици.

Млади Бугарин је знао француски, енглески, турски и грчки језик, те је постао учитељ у свом родном граду и председник читалишта. Када је у зиму 1876. године у Панађуриште стигао Георги Бенковски и оживео револуционарни комитет који је годинама раније основао Васил Левски, главни учитељ у граду Најден Дринов му је рекао да ако желе устанак у Панађуришту, морају придобити за ствар Бобекова.

Георги Бенковски

Међутим, дошло је до сукоба два различита карактера. Свемоћни и неумољиви Бенковски је доживљавао себе као свезнајућег практичног револуционара. Помоћник апостола из Револуционарног комитета у Ђурђу наметнуо се као главни покретач организовања устанка у Четвртом револуционарном округу. Рођени у суседном граду Копривштици, Бенковски није волео да му „граматичари“, како је називао образованије од себе, постављају незгодна питања. Војвода или нема одговоре на питања или су они превише спорни. Кулминација спорова избила је током припремног састанка за устанак у оближњем месту Оборишту.

Тамо су народни изасланици постављали једноставна питања: Како ће се борити против османске власти и изаћи са четама у шуму, ако морају да своје жене и децу оставе у селима? Предлажу да се окупе у великим логорима где могу удружити снаге и довести жене и децу. Али опет питају – како ће се борити ако су жене и деца око њих? Зар окупљање на једном месту не би олакшало османској војсци да дође, опколи их и уништи? Нико од апостола није имао храбрости да им призна да ће, чим избије устанак, сви бити жртвовани на олтару револуције. У Оборишту су се препирали око тога када да започне устанак. Многи су сматрали да је време до Ускрса кратко за припрему. Бенковски је желео да добије апсолутна овлашћења да предводи устанак. Састанак је на ивици неуспеха и само захваљујући красноречивости Бенковског и уступљивости „граматичара“ у име заједничког циља, сукоб савладан.

Када је устанак превремено избио 20. априла 1876. године (по Јулијанском календару), једини човек са војним образовањем, Бобеков, изабран је за „хиљадника“ – то је највиши војни чин међу устаницима. Одмах након проглашења устанка, у Панађуришту је изабран Војни савет, који је још познат као „Привремена влада“. Његови чланови биле су истакнуте личности из локалног револуционарног комитета које су активно учествовале у припреми и организовању устанка, а Бобеков, који је тада имао 24 године, био је његов председник. Тако, иако само на неколико дана, он остаје у историји као први бугарски премијер.

Бобеков је активно командовао одбраном револуционарне престонице. У борбама од 27. до 30. априла, млади премијер је вешто водио одбрану града. У биткама је давао лични пример и сви људи из Панађуришта, заједно са онима који су дошли из околних села, су се храбро борили. Али је надмоћ редовне војске била огромна. Град Панађуриште је заузет и спаљен. Убијено је хиљаде жена, деце и стараца. Бенковски је са Средње горе посматрао пожар у граду и плакао. У исто време је Бобеков извео последње борце из обруча. Стигао је до Копривштице и ослободио устанике и њихове вође – Панајота Волова и Тодора Каблешкова – које су заробили локалне чорбаџије.

Судбина је Павлу Бобекову дала прилику да стигне до Влашке. Године 1876. био је добровољац у Српско-турском рату. Током Руско-турског рата био је преводилац у руском штабу, али је оболео од тифуса и умро у Трнову 1877. године. Сахрањен је у дворишту локалне цркве Светог Николе, али му је гроб непознат.

Родни град Павла Бобекова – Панађуриште – је центар свечаности поводом обележавања годишњице Априлског устанка. По традицији, оне почињу литијом, коју предводе свештеници Панађурског духовног округа, на челу са Поибренским сребрним крстом, којим је благословена „Летећа чета“ Георгија Бенковског.

У цркви Светог Ваведења Пресвете Богородице служи се парастос за погинуле у Априлском устанку. Грађани и гости полажу цвеће и венце испред вечног пламена Националног меморијалног комплекса „Априлци“, припремљен је концертни програм и митинг са ватрометом, који ће и ове године осветлити небо изнад Панађуришта.