Рори Милер живи у Бугарској већ више од 15 година. Бави се производњом крафт пива, радио је као главни кувар у неколико ресторана, покренуо објекте за брзу храну са авангардним менијем, а већ годинама усавршава вештине припреме традиционалних бугарских јела. Током пандемије ковида-19 ангажовао се као волонтер у бугарским болницама, а након избијања рата у Украјини, више пута је организовао и достављао хуманитарну помоћ. Његова љубав према Бугарској и њеној гастрономској баштини крунисана је 2023. године објављивањем књиге „Одока – кулинарске авантуре на селу“. У њој Милер описује своја путешествија кроз бугарска села, где је сакупљао аутентичне рецепте, дружио се са мештанима и откривао један другачији начин живота – онај који је у градовима одавно заборављен.

По доласку у Бугарску, Рори је покренуо производњу крафт пива, настављајући породичну традицију коју је у САД започео његов отац:

„Био сам искрено мотивисан да представим ово пиво другим људима, јер у то време у Бугарској није било ничег сличног. Људи су показали интересовање за овај производ, и, мало по мало, окупили смо тим за прву компанију за производњу крафт пива у земљи. Ово је индустрија која се развија изузетно споро – у Америци је било потребно 40 година да се изгради култура конзумирања крафт пива. Веома је тешко, посебно ако немате финансијски ослонац. Производњом крафт пива бавио сам се скоро десет година, али данас је то за мене само хоби“, истиче Рори.

Пре неколико година, Рори Милер упустио се у кулинарску одисеју кроз најзабаченије крајеве наше земље. Своје искуство преточио је у књигу „Одока“, а његова гастрономска мапа води нас кроз Неговановце, Салаш, Челопек, Паволче, Горње Пешчане, Кабиле, Воден и Дрјаново. Странице ове књиге миришу на кокошју саламуру, просеник, пуњену тикву с месом, чорбу с луканком, сарме, курбан, качамак и многе друге традиционалне специјалитете. Наслов „Одока“ инспирисан је начином на који људи у сеоским домаћинствима припремају храну – без вага и прецизних мера, већ – ослањајући се искључиво на осећај, искуство и љубав према кувању. Али за Рорија, ова фраза је временом добила много дубље значење. „Док сам упознавао свакодневни живот људи у овим селима, схватио сам да „одока“ није само начин кувања – то је начин живота. Постало ми је јасно да према свему у животу треба да приступамо са више срца и душе, а мање калкулисања – било да је у питању љубав, посао или пријатељство.“ А како је све почело?

Љубав према кулинарству подстакла ме је да се придружим пројекту „Резиденција Баба“, иницијативи која је обилазила бугарска села како би пружила подршку локалном становништву кроз различите активности. Било је то, у суштини, волонтирање, али за мене – странца који је до тада живео искључиво у Софији и познавао само динамику престоничког живота – представљало је јединствену прилику да откријем једну сасвим другачију Бугарску. Прва станица било је село Неговановци на северозападу Бугарске, недалеко од Видина, где сам провео три недеље у дому једне породице. Мој циљ није био само да будем део заједнице, већ да истински упознам људе са којима живим.

Баке и деке са којима сам разговарао делили су са мном инспиративне приче, а управо тада ми се родила идеја – да истражујем и сакупљам аутентичне рецепте, како бих што боље упознао бугарску кухињу. И тако, кроз разговоре са локалним становништвом, открио сам шта је права Бугарска. Храна је постала мој водич – повела ме је на места где сам схватио шта значи живети спорије, часније и истински.“

Током својих путовања по Бугарској, Рори Милер сакупио је низ аутентичних рецепата који су нашли место у његовој књизи. Међу његовим омиљеним јелима посебно се издваја белмуж, традиционално јело које је имао прилику да припреми у селу Салашу на северозападу Бугарске.

У родопском селу Дрјаново открио је још један гастрономски бисер – родопски качамак. "Заједничко за сва ова јела је то што не изгледају баш најлепше, али су зато невероватно укусна", каже Рори.

Своју књигу 2024. године представио је у САД и Канади, а сусрети са бугарском дијаспором оставили су на њега снажан утисак:

"Било је то фантастично путовање. Успели смо да организујемо промоције у шест градова – Чикагу, Њујорку и Сијетлу у САД, и Торонту, Отави и Онтарију у Канади. Био сам изненађен огромним бројем људи који су присуствовали представљању књиге. Нисам знао да толико много Бугара живи у овим градовима. Били су веома заинтересовани за моје утиске о њиховој домовини.

Посебно ми је драго што сам упознао многу децу бугарских емиграната, која, на жалост, не говоре бугарски. То ме мотивисало да направим и енглеску верзију књиге. Искрено се надам да ће ускоро угледати светлост дана, како би бугарска дијаспора, не само у овим градовима, већ и широм САД, Канаде и Велике Британије, могла да има приступ књизи."

Рори такође ужива у обележавању локалних празника и обичаја: "Последњих неколико година, док сам радио на књизи, имао сам прилику да будем гост у разним деловима земље и да присуствујем бројним фестивалима и манифестацијама. Увек је весело, увек се добро проведемо. Проживео сам свакакве емоције на тим догађајима. Када имам прилику, не пропуштам ни неке америчке традиције", рекао је у закључку Рори.

Прочитајте још:

• Пројекат „Резиденција баба” зближава колоритан сеоски начин живота и технолошке ресурсе града

Фотографије: лична архива Рорија Милера, Костадин Атанасов