Отац Љубомир Братоев је био непосредни учесник догађаја везаних за оснивање Бугарске православне црквене општине у Берлину. У престоници Источне Немачке обрео се крајем 80. година 20. века као докторанд. Као типични православни хришћанин у иностранству, хтео је и да присуствује богослужењима. Посетио је православне парохије српске, грчке и руске цркве. Свуда су га прихватали као свог.
"Десило се тако да сам 1988-1989. отишао у Немачку – тада сам дипломирао на Техничком универзитету у Софији и започео докторске студије на Универзитету у Берлину. Као црквени и верујући човек, прво што сам урадио кад сам стигао тамо, било је да нађем место где могу да одем на богослужење. Берлин је тада још увек био подељен између две државе, постојала је права граница, а промене су настале тек крајем 1989. године, када је пао Берлински зид. Сваке суботе или недеље ишао сам на богослужење у Руску православну цркву у Карлсхорсту – једном од предграђа Берлина, познатом по томе што је тамо била дислоцирана Совјетска армија. Упознао сам свештенство и лично епископа Руске Православне Цркве за Немачку – Теофана. Он није више међу живима, Бог да му душу прости!“.
Након пада Берлинског зида, Љубомир Братоев је почео да посећује богослужења у другим православним црквеним општинама, где су га такође прихватили као свог. Године 1992. у Берлин је поводом неког празника дошао Симеон, који је касније постављен за бугарског митрополита западне и средње Европе. Братоев је почео да води митрополита по разним црквеним општинама, које је већ лично познавао. Тако је архијереј успоставио контакте и са свештенством и са епископством. Временом је настала идеја о стварању Бугарске црквене општине. Митрополит Симеон је понудио Љубомиру Братоеву да постане његов митрополитски ђакон, а он је прихватио – положио је испит те је 1994. године рукоположен у ђакона западно-средњеевропског митрополита Симеона. Пошто у Берлину још није било бугарске цркве, почетно искуство као ђакон стекао је у катедралном храму Руске православне цркве у Западном Берлину. У међувремену је митрополит Симеон рукоположио и првог бугарског свештеника за нашу новоосновану црквену општину – оца Љубомира Леонтинова.
Прва богослужења на бугарском одржана су у сали амбасаде око 1994-1995. године, сећа се Љубомир Братоев. Обично се Васкршња служба у амбасади одржавала у недељу ујутру, због посебног режима безбедности. Али пошто све православне цркве славе Васкрсење Христово истог датума, Бугари су обично присуствовали ноћним богослужењима у некој од других православних цркава.
"На пример, ја сам богослужио код Руса, а сутрадан – код нас, у амбасади. За Божић смо обично ишли у Српску или у Руску православну цркву, јер оне користе стари календар и датуми наших празника су различити. Али врата тих цркава су била отворена специјално за ˈнашˈ Божић, да би смо га прославили", каже Љубомир Братанов.
Када су почела богослужења у Берлину и када је дошао митрополит Симеон, предузети су кораци ка оснивању Црквене општине. Организована је оснивачка скупштина, поднета је регистрациона пријава суду, и обављена регистрација општине сагласно поступку у Савезној Републици. Након што је Бугарска православна црквена општина Свети цар Борис Крститељ званично постала правно лице, митрополит Симеон је успоставио контакте са управом Католичке цркве у Немачкој, као и са управом протестантске цркве и започео разговоре на високом нивоу о могућностима да Бугарска православна црквена општина за своје богослужбене потребе користи њихов храм. Појавила се и идеја да Бугари у Берлину имају свој храм.
Протођакон Љубомир Братоев је рекао да су им неколико пута нудили различите храмове, јер се у то време (па и данас) у Немачкој запажало осипање верника. Међутим, један је био веома далеко, у четврти на периферији, а други пак је био велика црква коју не би могли да одржавају. На крају се митрополит Симеон определио за садашњи храм и он је постао духовни дом православних Бугара у Берлину и региону.
Фотографије: отац Љубомир Братоев – лични архив, bg-patriarshia.bg, sergiuskirche.de, БТА
Превела: Албена Џерманова
Данас, на Велику суботу, последњи и најтужнији дан Страсне седмице који претходи празнику Васкрсења Христовог, хришћани се молитвено сећају Христовог погребења и Његовог силаска у ад, где је, разоривши окове смрти, човеку поново отворио врата раја...
Богослужења за Велику суботу почињу још у петак увече Опелом Христовим. Велика субота посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад ради спасавања праведника. Јосиф Ариматејски се усудио да од Пилата затражи да..
На Велики петак, најтужнији и најсветији дан у хришћанском календару, када се верници са болом и страхопоштовањем сећају страдања, распећа и смрти Господа Исуса Христа, у саборном храму Свете Недеље у срцу Софије, служено је велико вечерње богослужење...