Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима. Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај.

У градићу Борово, у области Русe, још увек постоје вредне руке које одржавају живим овај традиционални рецепт. Жене из Борова и данас спремају белу алву као што су то чиниле њихове баке. Њихова мајсторија препозната је на националном нивоу – рецепт из Борова уврштен је у селекцију "Живих људских блага", иницијативу Министарства културе која слави нематеријално културно наслеђе. Припрема беле алве, како нам открива Атанаска Иванова, секретарка Читалишта „Искра 1898“ у Борову, захтева доста труда и стрпљења. Са нама је поделила рецепт: 

„За припрему беле алве потребна је биљка брашњеник“, објашњава Иванова. „Око 50 грама брашњеника кува се у мало воде неколико дана, док се од два литра воде не добије око 500 милилитара концентрованог екстракта за две дозе алве. Овај екстракт се умути у посебној тзв. канти за брашњеник, помоћу метлице израђене од брашњеника. Истовремено, припрема се шећерни сируп од два килограма шећера, воде и лимунске киселине. Сируп се постепено додаје у пену од брашњеника, а затим се смеша кува на шпорету на дрва четири сата, док не добије одговарајућу густину. Исправност се проверава тако што се кап смесе охлади – ако је довољно тврда да се ломи, а не да се растеже, онда је готова. На крају се додају ораси, а алва се сипа у тепсију и украшава целим орасима, који се код нас зову ‘петлићи’.“

У градићу Бjaла (некадашњем селу Горазд), једна посебна традиција опстаје више од сто година. Све је почело давне 1880. године, када се пет породица сточара доселило у ово место из различитих крајева Бугарске, са собом доносећи рецепт за белу.

„Када смо одлучили да се пријавимо за програм ‘Жива људска блага’ са нашом традицијом припреме беле алве за Беле покладе, истраживали смо историју ове вештине у нашем месту. Разговарали смо са 92-годишњом Пенком Великовом, која нам је открила да се алва овако припрема још од њене младости.

А ја се добро сећам првог пута када сам учествовала у овом ритуалу – било је то 1986. године, када сам као млада снаја дошла у Борово. Моја свекрва је позвала чувену мајсторку алве, баба Јану, да води процес припреме, а ми млађи смо јој помагали“, присећа се Атанаска Иванова.

Некада давно, бела алва се припремала искључиво за Беле покладе. 

„Правиле су се велике количине за овај посебан дан, јер је то био последњи слатки ужитак пре почетка Великог поста“, објашњава Иванова. Али алва није била само храна – она је била део јединственог обреда званог „ламкање“:

„На дан празника, најстарија жена у кући везивала је комад беле алве на конац, а деца су, чучнувши око ње, покушавала да загризу комадић алве. Веровало се да ће оно дете којем би то пошло за руком бити здраво током целе године. Након обреда, конац се палио, а ако би пламен био јак, сматрало се да ће година бити родна.“ Иако у Бјалој још увек има жена које праве белу халву по старинским рецептима, све их је мање. „Зато смо решени да ову традицију оживимо и сачувамо“, поручује Атанаска Иванова.

Фотографије: Атанаска Иванова, читалище „Искра 1898“ - Борово