Одлука председника САД Џоа Бајдена да Украјини дозволи коришћење америчког оружја за нападе дубоко унутар руске територије изазвала је бурне реакције широм Европске уније. Док већина европских званичника подржава овај потез, други упозоравају на ризике потенцијалне ескалације, укључујући нуклеарни одговор Москве.

Ова одлука, донесена уочи обележавања 1.000 дана од почетка руске инвазије на Украјину, има дубоку симболику и представља сигнал снажне подршке Кијеву. Украјински председник Володимир Зеленски искористио је тренутак да и европске земље позове да следе пример САД, Велике Британије и Француске, које су већ дале зелено светло за сличне акције. Обраћајући се Европском парламенту, Зеленски је изјавио:

„Путин је фокусиран на победу у овом рату и неће стати сам од себе. Што више времена добије, услови ће постајати све тежи. Међутим, Русија неће бити спремна за значајне преговоре без одузимања кључних капацитета – уништења војних база, прекида војне логистике, губитка могућности за производњу ракета и дронова, као и конфискације њених средстава. Путин цени само новац и моћ, и ако му то не одузмемо, мир се неће вратити.“

Зеленски је у говору подвукао да је одлучност Европе кључна у обуздавању руске агресије. Његов апел добио је подршку председника групе Европске народне партије (ЕНП) у Европском парламенту, Манфреда Вебера, који је критиковао став немачког канцелара Олафа Шолца.

„Џо Бајден је показао лидерство дозволивши Украјини да користи све врсте оружја, између осталог и за нападе на руској територији. Сада је на реду Европа. Позивам немачког канцелара да Украјини испоручи Таурус ракете које су јој неопходне“, рекао је Вебер.

Украјинци вероватно неће добити немачке ракете дугог домета TAURUS у скорије време, судећи по ставу канцелара Олафа Шолца. Ипак, ситуација би могла да се промени након избора у Немачкој, који се очекују крајем фебруара. Овакав развој догађаја долази у тренутку када је високи представник ЕУ за спољну политику Жозеп Борељ изразио снажну подршку одлуци америчког председника Џоа Бајдена.

„Поново наглашавам да Украјина треба да има право да користи оружје које добија не само за одбрану, већ и за напад. Верујем да је то исправан корак који морамо предузети“, поручио је Борељ.

Сличан став заузео је и генерални секретар НАТО-а Марк Руте, који је, иако опрезан у изјавама, нагласио важност флексибилног приступа када је реч о употреби војне опреме:

„Одувек сам сматрао да није мудро отворено говорити о свему што радимо или не радимо, како не бисмо додатно информисали противнике. Ипак, став НАТО-а је јасан: када савезници испоручују оружане системе, пожељно је да не постављају ограничења на њихову употребу. То остаје заједнички став, али одлуке су на појединачним савезницима“, рекао је Руте.

Док део европских званичника снажно подржава војну подршку Украјини, група „Патриоти за Европу“ оштро се противи. Евродепутати из политичке групе „Европа суверених нација“ искористили су прилику да изразе своје неслагање организујући алтернативно окупљање у Софији, избегавајући обележавање 1.000 дана рада у Европском парламенту у Бриселу.

Одлука председника Бајдена да дозволи Украјини да користи америчко оружје за ударе на територију Русије изазвала је различите реакције. Неки војни експерти сматрају да је одлука закаснела. Поставили смо то питање Раси Јукњавичене, евродепутаткињи из Литваније и чланици ЕНП-а.

„Не бих рекла да је одлука закаснела, али увек је боље касније него никада. Да је донета пре шест месеци, фронт би можда изгледао другачије. Ипак, сматрам да је ово важан и значајан корак напред“, рекла је Јукњавичене.

Да ли ће ово донети реалне резултате?

„Не знам, морали бисмо да питамо војне стручњаке. Већина би вероватно истакла да ствари треба сагледати у ширем контексту, јер се рат не добија само ракетама. Украјинцима је потребно много више. Ипак, ово је био недостатак који је било неопходно попунити.“

Да ли ће и друге земље ЕУ следити овај пример? Шта је са Немачком и TAURUS ракетама? На питање колико земаља Европске уније би могло да крене сличним путем, наша саговорница наводи:

„Морамо вршити притисак, како је и председник наше групе истакао током дебате. Што се тиче Немачке, не смемо заборавити да их почетком наредне године очекују избори. Ти избори би могли донети промене у ставовима о овој теми.“

Али до тада ће, највероватније, Доналд Трамп већ ступити на дужност, што би могло додатно закомпликовати ситуацију.

„Не знам, нико заправо не зна. Дискусије су у току, видећемо како ће се ствари развијати. С друге стране, и даље верујем у логику америчких политичара. Ако погледамо интересе САД, они немају користи од тога да Русија у будућности нападне европске земље. Тешко је предвидети будућност, али сам увек била оптимиста. Верујем да ћемо постићи некакав заједнички договор.“

Сигнали који стижу из будуће администрације Доналда Трампа, међутим, не уливају много оптимизма…

Ипак, неки од њих су позитивни, а понеки чак и бољи него што се очекивало. На пример, кандидат за државног секретара и саветник за националну безбедност делују као солидан избор, што даје извесну дозу наде. Треба, међутим, нагласити да ће велики фактор у свему остати непредвидивост – карактеристика која је и сама суштина председника Трампа.

Колико је угрожено источно крило Европе, између осталог Румунија и Бугарска?

„Одувек сам се противила ставовима да су у опасности искључиво балтичке земље или њихови суседи. Ако смо ми у проблему, онда је у проблему цела Европска унија. То би значило њен крај. Грешка је мислити да је безбедност балтичких земаља одвојена од безбедности заједнице“, истакла је наша саговорница.

Руски председник Владимир Путин је већ објавио обновљену нуклеарну доктрину, што изазива забринутост због могућих претњи, посебно имајући у виду природу режима у Москви.

„Да, то је ирационалан режим“, наводи она, „али верујем да Путин жели да преживи и живи због своје деце и будућих унука. Међутим, цела његова стратегија заснива се на уценама. Ако попустимо пред тим уценама, никада нећемо постићи добре резултате.“ Упозорава да, иако ризике треба озбиљно разматрати, паника није решење. „Не смемо се плашити да се супротставимо том режиму. Немамо други избор.“

Да ли је Европа спремна за нуклеарни удар?

„Нико није спреман за нуклеарни удар. Али, најважније је да Владимир Путин буде свестан да ће одговор бити снажан – како од стране Сједињених Америчких Држава, тако и других држава, поручује проф. Тодор Тагарев, бивши министар одбране и директор Центра за менаџмент безбедности и одбране при БАН.

Повод за ову оцену је лансирање интерконтиненталне балистичке ракете „Орешник“ у правцу Дњепра, што је подигло питање да ли се ради о реалном упозорењу Европској унији и САД. Према речима проф. Тагарева, употреба таквих ракета првенствено има војни значај, јер се оне користе за гађање војних циљева. Конкретно, ради се о погонима за производњу ракетне и друге војне опреме, који се сматрају легитимним метама.

Ипак, истиче он, ракетни напади на Украјину, којих је до сада било преко 1.200 према неким анализама, не доносе суштинску војну предност за Русију. Њихова основна сврха је психолошки притисак – пре свега на Запад.

„Русија овим сигнализира да располаже модерним оружјем које може да погоди готово целу Европу. Ово је подсетник западним државама да Москва има могућности за извршење удара, што се уклапа у Путинову реторику након измене руске нуклеарне доктрине“, објашњава Тагарев.

Руски председник је недавно нагласио да ће свака држава која на било који начин учествује у, како он то назива, 'ваздушно-космичком нападу' на Русију, бити означена као агресор и сносити последице. Професор додаје да иако део САД може бити у домету ове оружане платформе ако се лансира са далеког истока Русије, примарна мета овог упозорења су лидери Западне Европе.

„Не бих искључио могућност да је један од циљева и Доналд Трамп и његов тим, с намером да Путин утиче на опције које западне земље разматрају за окончање рата“, закључује Тагарев.

Може ли претња нуклеарним ударом на ЕУ и САД постати реалност?

Претња нуклеарним оружјем, иако застрашујућа, у великој мери остаје средство демонстрације моћи и одлучности. Стручњаци се углавном слажу да је вероватноћа да „руски председник Владимир Путин заиста употреби нуклеарно оружје минимална, посебно ван граница Украјине“.

Као што је наведено, употреба нуклеарног оружја у Украјини била би ризик који би окренуо чак и земље наклоњене Русији, попут Кине, против Кремља. Још на почетку рата, кинески председник Си Ђинпинг јасно је поручио да би употреба нуклеарног оружја против ненуклеарне државе била неприхватљива. Такође, подршка Москве од стране Индије, Бразила и других земаља „глобалног југа“ вероватно би се нашла на великом испиту у случају нуклеарне ескалације.

Док јавност и аналитичари покушавају да разумеју шта будући мандат Доналда Трампа може донети светској политици, једно је јасно – све зависи од његовог приступа кључним конфликтима, попут оног у Украјини. Међутим, из његовог окружења стижу контрадикторне поруке, па је тешко закључити шта би могао бити његов конкретан план. Све указује на то да ће његови потези бити условљени реакцијама обе стране – како Владимира Путина, тако и Володимира Зеленског, уколико се Трамп као председник заиста одлучи на дипломатске иницијативе.

До сада ова тема није у центру пажње током припрема за његову нову администрацију. Проблеми који сада оптерећују Трампов тим, пре свега су домаћи и везани за кадровска решења. Али у тренутку када Украјина постане приоритет, могуће је да ће Трамп настојати да наметне Зеленском заустављање борби и тражење решења са Путином. Ипак, многи аналитичари сумњају у реалност таквог сценарија.

Како каже један од стручњака, „обе стране у украјинском сукобу још увек располажу значајним војним капацитетима, што их охрабрује да траже војну предност, а не да преговарају. То нису услови погодни за примирје, посебно ако САД, чак и под Трамповим вођством, не понуде Украјини чврсте гаранције безбедности“.

Основни проблем остаје: шта може бити понуђено Украјини као гаранција мира? Најпожељнији и најсигурнији избор за Кијев било би чланство у НАТО-у, али то захтева сагласност свих 32 чланице Алијансе. Тај консензус делује као далек циљ, а Трампова спремност да на томе ради је под великим знаком питања.

Уколико НАТО не буде опција, алтернативе би могле укључивати модел гаранција сличан ономе што САД нуде Јапану и Јужној Кореји – војно присуство и дубљу стратешку повезаност. Међутим, чак и за такав аранжман потребна је снажна политичка воља, и са америчке, и са украјинске стране.

Што се тиче територијалних уступака, та опција је искључиво у рукама Украјине, поручују аналитичари. Нити Трамп, нити било која друга страна, не могу натерати Кијев да прихвати губитак територија без озбиљних гаранција за своју будућност. У сваком случају, Трамп ће морати да балансира између сложених дипломатских, војних и политичких изазова како би остварио било какву иницијативу за мир.