После првог школског дана за ученике у Бугарској – 15. септембра – у октобру почиње и нова школска година за студенте. Већина високошколских установа код нас отвара своја врата 1. октобра. То је повод да бугарско образовање погледамо очима оних који су буквално сваког дана на првој линији фронта – бугарских учитеља.

Без обзира на кључну улогу учитеља, део нашег друштва и даље не показује неопходно разумевање и поштовање према раду људи у области образовања. Упркос повећању зарада, бугарска школа и даље осећа глад за учитељима. Највише се траже учитељи математике, физике, бугарског језика и књижевности, специјализованих предмета и страних језика за средње школе. "Верујем да сви директори школа и учитељи врло добро знају који су проблеми у систему, али наилазе на отпор у нашем друштву" – каже професор Христо Бонџолов, дугогодишњи предавач и бивши ректор Универзитета у Великом Трнову "Св. Ћирило и Методије":

"Некада смо били заједно – учитељи, родитељи, ученици и било је резултата. Сада наилазе на отпор, друштво почиње да поучава наставника, да даје примере како функционише образовање у Европи и САД, чак и ако тамо никада нису ни крочили. А друштво не жели да прихвати да су путеви свуда утабани, образовни систем је одавно измишљен. У нама суседној балканској земљи, када неко разговара са учитељем, каже: "Моје поштовање, учитељу!" – и није битно да ли је учитељ у школи и универзитетски предавач, он ужива велико поштовање. Тако је било и у Бугарској, али пре много година. Када сам био ректор универзитета, првог школског дана студентима сам се обраћао са неколико једноставних речи, а оне су биле: добар дан, здраво, молим вас... То су речи које се прво уче код куће, па онда у школи и на универзитету, а ако ђаци и студенти нису научили ове важне ствари, немогуће је да се наш образовни систем добро развија. Нема смисла образовати неваспитаног човека, постаје све горе".

За сада не постоје објективни показатељи за мерење квалитета образовања у одређеној школској установи, а што се универзитета тиче – од примарног значаја је да они студентима дају јасноћу у погледу професионалне реализације након дипломирања, каже проф. Христо Бонџолов и скреће пажњу на болни проблем високог образовања:

"Као резултат непромишљености у земљи има преко 1.000 непопуњених учитељских места. Само на нашем универзитету дипломира се преко 1.000 учитеља, али где су ти људи после тога? А ако се они не остварују као учитељи, зашто и даље по плану морамо имати исти број студената на овом смеру? Зар то има смисла? Са моје тачке гледишта, погрешно је износити аргумент да ће се тако младима помагати, како не би отишли из земље, а да се у исто време тиме омета систем. Граница у хијерархији на универзитима између асистента, главног асистента, доцента, се већ замагљује.Чак и асистенти који имају уговор о раду на одређено време добијају исто осигурање као и доценти, а разлика између њих је најмање 20 година радног искуства. Боље је обезбедити бољу зараду доказаном стручњаку него ономе који би ускоро могао и да напусти систем" – сматра проф. Бонџолов.

Аутор: Гергана Манчева

Фотографије: БГНЕС, Ани Петрова, Pexels

Превела: Албена Џерманова