Casa Bulgara или Бугарска кућа заузима водеће место у кулинарским водичима Сао Паула – највећег града у Бразилу, који има преко 12 милиона становника. Ова бурегџиница постоји већ скоро пола века на истој адреси, а у власништву је 75-годишње Шошане Барух, Јеврејке бугарског порекла. Њена породица се преселила после Другог светског рата у Тел Авив, а касније се настанила у Сао Паулу. Шошанина мајка је 1975. године отворила продавницу сладоледа, бугарског сира, киселог млека и ајрана, које је сама припремала. "Ми смо Јевреји, али код куће смо говорили бугарски и јели бурек за доручак или вечеру, ми га тако зовемо, а у Бугарској се то зове баница. Наши гости су стално питали мајку: "Што не продајеш бурек, много је укусан?". И почела је да га нуди у продавници. Људима се толико допао да је продавница прерасла у бурегџиницу", каже Шошана Барух у интервјуу Радио Бугарској и додаје:
Моја мајка је почела да нуди и бугарске колаче са јабуком и орасима, а такође и са кајсијом. Продајемо и бугарски сир, ајран и таратор, али у облику салате (суви таратор)" – прича нам Шошана на течном бугарском језику.
Испоставља се да у вишемилионском Бразилу само Шошанина породица производи и продаје бугарски сир, а Casa Bulgara је својеврсни бугарски културни центар у срцу ужурбане метрополе. Бурегџиница је украшена многим детаљима који имају везу са Бугарском – ту су бугарске заставе, лутке у традиционалним бугарским ношњама и дрвене кутијице са ружиним уљем.
Посетиоци су импресионирани великом сликом старом преко 100 година са типичним бугарским мотивима. "Многи људи желе да је купе, али је ја не дам", каже Шошана.
Њена мајка Лина Леви је рођена у Варни 1927. године. После Другог светског рата је заједно са својим блискима успела да оде у Тел Авив, где је родила Шошану. Али због низа војних сукоба у Израелу, породица се преселила на безбедније место – у Сао Пауло. Casa Bulgara је добила своје име у знак захвалности према Бугарској. "Веома смо захвални Бугарима, цару Борису и Димитру Пешеву, као и свима који су нам помогли да преживимо Други светски рат", не крије своје узбуђење Шошана и додаје:
"Спасено је 50 хиљада бугарских Јевреја! Бугарска је била једина земља у Европи која је спасила своје Јевреје. Тако каже историја. Веома ми је жао што скоро нико не зна то! Знају шта се догодило у Пољској, Русији, Румунији, Мађарској, а не знају да је Бугарска толико помогла. За време рата сви Јевреји су морали да на одећи носе жуту Давидову звезду као знак распознавања. А Бугари су на звезду ставили дугме. Имам слике моје маме и њене звезде са дугметом, која се могла стављати и скидати, док је у другим земљама она била пришивена".
У породичном сећању Шошане Бугарска се повезује са ликом спаситељице. Али то је и далека домовина њене покојне мајке, која је створила Бугарску кућу у срцу Сао Паула. Захваљујући Лини, Шошана не само да није прекинула везу са својом далеком домовином, већ и сјајно говори бугарски:
"Мама нас је 2007. године одвела у Бугарску, да бисмо је упознали, да видимо где је живела у Софији, где се родила, где су исељени, где је у Шумену живела наша бака. Све нам се тамо допало. Били смо цела породица са унуцима. А 2017. године се поново вратила тамо, овог пута са својим праунуцима, да би им показала одакле потичу њихови далеки корени", каже у закључку Шошана Барух.
Прочитајте још:
Фотографије: Лична архива
Превела: Албена Џерманова
Неизвесност у којој се налазила Бугарска, али и страст према пењању натерали су пре 27 година Константина Златева да с ранцем на леђима и 3.000 долара у џепу крене ка остваривању дугогодишње жеље – да савлада један од врхова у америчком националном парку..
Николај Коларов је бугарски виолончелиста који већ скоро 30 година своју академску каријеру, као и концертну делатност гради у Минесоти, САД. Његов дуг пут преко океана повезан је са жељом да магистарске студије у области гудачких инструмената упише у..
Прошло је 116 година од када је 22. септембра 1908. године Бугарска заузела своје равноправно место међу осталим слободним и независним земљама у Европи. Иако је, за разлику од Уједињења, проглашење Независности Бугарске у потпуности политички чин, то га не..
Иако се у нашој земљи обарање руке ретко сматра престижним спортом, Бугарска се може похвалити статусом светске силе у овој дисциплини, с обзиром на то..