Судбину цркве Светих апостола Петра и Павла, као и један 90-годишњи људски живот, карактеришу успони и падови, страдања, али на крају и искупљење. Ово је можда једна од најмање познатих цркава у Софији и уједно једина подигнута у част двојице првоврховних апостола – Светих Петра и Павла, а успомену на њих Бугарска православна црква слави сваког 29. јуна.

Градња храма у софијском кварсту Разсадника почела је 1929. године. До тада је на овом месту постојала сасвим мала црква, подигнута донацијама избеглица из Македоније, које су се у то време населиле у овом делу Софије. Народ који је долазио на молитву више није могао да стане у малу цркву, па је одлучено да се сагради велики и пространи храм. За 5 година, од 1929. до 1934. године, нова црква, површине близу 450 квадратних метара, са високим куполама и масивном конструкцијом, подигнута је на месту старог малог здања. И тада су у храму постојале друштвене активности, попут кухиње за сиромашне и других облика бриге о хришћанима. Касније је, међутим, дошао социјализам и многе активности повезане са црквом су обустављене. Променило се и само насеље.

Свештенослужитељ Кирил Дидов служи у храму Светих апостола Петра и Павла већ 20 година, а тренутно председава црквеним одбором. „Цркву сам затекао у лошем стању, богослужења су одржавана само недељом, али не сваке недеље, јер је био само један свештеник“, каже отац Кирил Дидов и додаје:

„Када сам дошао у храм, започели смо велику обнову – реновирали смо под и инсталације, окречили цео храм, иако су од дима свећа бели зидови брзо потамнели.

Издржавамо се углавном од продаје свећа и од прилога, али, нажалост, посећеност је слаба. Људи долазе само на велике празнике, а другим данима црква је празна. Празник храма, 29. јун, када славимо успомену на свете првоапостоле Петра и Павла, добро је познат верницима у Софији и тада се у цркви окупи много људи.“

Први чланови парохије биле су избеглице из северне Грчке (20-их година XX века) – некадашњих бугарских земаља, за које се, услед ратова и договора, испоставило да су туђа територија, а део становништва се преселио у унутрашњост Бугарске. „Обично, када би се населили у ново место, бирали би назив оне цркве коју су имали у свом селу или граду. Пошто у Софији није било друге цркве која носи име Светих Петра и Павла, осим манастира у селу Горњи Лозен, одлучено је да се храм посвети светим првоапостолима“, појаснио је отац Кирил Дидов:

„Они су првоврхови јер су међу најпоштованијим апостолима, при чему је сваки од њих показао своју љубав и наклоност према Господу, али и своје људске особине и људске мане. По томе су блиски нама, обичним људима. Свети Петар је познат по томе што се три пута одрекао Господа – и то је врло својствено нама, људима, да због слабости људске природе, посустајемо пред тешкоћама. Био је сигуран у себе да га се неће одрећи, али када су дошла искушења, он је то ипак учинио. Али после је ревносно ширио реч Божју и на крају мученички умро у Риму“, каже отац Кирил Дидов.

Каква је судбина светог апостола Павла и чиме се прославио међу мученицима за Христову веру?

„Свети Павле је последњи апостол кога је Господ позвао, али тек након што је Христос умро на крсту и васкрсао, а апостоли почели да проповедају по целом свету“, каже отац Кирил Дидов. „У то време, пре него што се звао Павле, био је прогонитељ хришћана. На путу за Дамаск јавио му се Господ у заслепљујућој светлости, представио му се и позвао га речима: „тешко ти је противу бодила праћати се“. Тада је апостол Павле схватио да је наступила прекретница у његовом животу и од прогонитеља је постао ширилац вере. Његове прве речи после покајања биле су: 'Господе, шта хоћеш да чиним?'

И управо то је порука, да и ми, када схватимо да смо живели са гресима, морамо да се запитамо шта треба да урадимо да се променимо и да се упознамо са вером и хришћанским животом како бисмо могли бити корисни и себи и људима око себе“, каже отац Кирил Дидов, свештеник цркве Светих апостола Петра и Павла у Софији.

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографије: apostolite.com, Гергана Манчева, БГНЕС