Иако је он тај који удахњује живот дрвеним луткама, управо оне, које покреће енергија њиховог творца, невидљивим жицама почињу да усмеравају његову судбину као у правом позоришту марионета. А сви заједно саздају магичну атмосферу у којој поезија, филозофија и материја ткају један нови, савршенији свет.
Il grande lupo bulgaro * – тако у Италији зову луткара Теодора Борисова. Али он не само да држи до свог бугарског порекла, већ користи сваку прилику да истакне да је родом из Видина, „најлепшег града на свету”. „Још се сећам првог контакта са луткарским позориштем. У давно прохујалим љутим зимама, аутобусом су нас возили у Калето...“, присећа се успомена из детињства.
Теодор Борисов који је кренуо из подунавског града и свој таленат брусио у бројним културним престоницама, земљама, па чак и континентима, данас се спрема да отпутује у Кито, престоницу Еквадора, где ће на позив министра културе водити интензивни мајсторски курс у оквиру међународног фестивала луткарства.
„Предаваћу микродраматургију, како смо је назвали један филозоф са Alma Mater Studiorum-а у Болоњи и ја“, објашњава уметник. „Ово је кратка форма приче приказане под утицајем музичког окружења, која се може испричати како у трочасовној тако и у троминутној представи. А пошто сам студирао и радио у Италији, показаћу студентима шта је финале гранде – када публика помисли да је представа завршена, а ми јој понудимо још нешто што ће изазвати овације. Научићу их и како да мимиком и гестом воде дрвене лутке кроз покрете руку, очију, уста, уопште, све што је потребно да се направи кратка етида.“
Међутим, пре него што се све ово догодило, било је једно дете по имену Теодор, које је маштало о томе да позорницу претвори у свој дом и да кроз очи лутака тражи осмехе и сузе на лицима људи.
Након што је у свом родном граду завршио средњу машинску школу, имао је три неуспешна покушаја пре него што је коначно примљен у Меку уметника. После завршене прве године студија на Националној академији за позоришну и филмску уметност, одлази у Венецију да се опроба као улични уметник.
„Првог дана сам додиривао зидове, а сузе су ми текле низ лице, јер нисам веровао да тако нешто може да постоји“, оживљава успомену Теодор и наставља: „На тргу Сан Лука наручио сам кафу. Био сам окренут леђима, одмотавао сам своју лутку, гледао у огледало и радио неке вежбе. Тада је прошао један човек и оставио свој шешир на земљи. Одједном видим – скупило се пуно људи, а када сам се окренуо, почели су да ми аплаудирају. Ја сам за тих 15-20 минута зарадио 80 евра. Сутрадан сам отишао у библиотеку и почео да читам о комедији дел арте и свим причама везаним за улично позориште.“
Тако за једну ноћ, захваљујући својој лутки Пиеру, Тео схвата да је постао улични глумац. И ушао је у класу Румена Рачева, професора са „највећом луткарском душом”, специјализовао се у Аустрији код чувеног луткара Вилфреда Попека, а сваке године се враћао у Венецију „са једном, две, три лутке”, све док „многе породице нису почеле да одгајају своју децу“ уз његово позориште лутака.
Једно од великих достигнућа Il grande lupo bulgaro је то што је постао наш други сународник, који је после оперске диве Рајне Кабаиванске, стао на сцену венецијанског Teatro La Fenice. У међувремену, врата светског луткарства пред њим се све више отварају, уследиле су бројне представе и признања – међу њима и представа „Гуливерова путовања”, у којој сат и четрдесет минута сам води 32 лутке, позив познатог италијанског критичара да предаје на Универзитету у Болоњи, награда за најбољег уметника у Италији која носи име Федерика Феллинија, номинација за најбољег европског луткара од стране саудијског шеика.
Теодор Борисов сам израђује своје пријатеље на сцени и поносно каже: „Немам ниједну идентичну лутку“. Покреће их виртуозношћу вештог мајстора – капци се подижу, прсти се померају, усне се развлаче у осмех, чак и нос учествује у мимици.
Тако ће бити и на предстојећој турнеји у главном граду Еквадора, где га, међутим, очекују много озбиљнија искушења. „Тренутно се у земљи води грађански рат са картелима и много се пуца. Зато сам потписао уговор да ме чувају специјалне јединице војне контраобавештајне службе Кубе“, додаје Теодор Борисов у интервју за БНР-Видин.
„Ако им се допадне мој мајсторски курс, направићемо ефекат бумеранга на културном нивоу и они ће доћи у Видин“, одмах се враћа својој уметничкој мисији. „Мислим да је граду потребан културни развој, и то не само међународни, већ континентални. Видин је за мене небрушени дијамант – у њему није могуће никога шокирати економијом, али захваљујући култури можемо отићи и на четврти и на пети континент.“
А граду, у који се увек враћа, Тео шаље своју најважнију поруку:
„Људи, схватите, луткарство је нешто веома важно за развој сваког града, а ми смо ти који вашу децу уче лепим стварима и филозофији живота.“
* Велики бугарски вук
Текст: Дијана Цанкова
Извор: интервјуу Соње Валеријеве БНР-Видин
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографије: Facebook /Општина Видин
Анабел Касабов је једна од хиљаду потомака Бугара у Аргентини који не знају језик својих предака, али је Бугарска сваког дана присутна у њиховом животу. Она је шармантна балерина, игра и предаје класични балет, а уз то је и учитељ бугарских..
Неизвесност у којој се налазила Бугарска, али и страст према пењању натерали су пре 27 година Константина Златева да с ранцем на леђима и 3.000 долара у џепу крене ка остваривању дугогодишње жеље – да савлада један од врхова у америчком националном парку..
Николај Коларов је бугарски виолончелиста који већ скоро 30 година своју академску каријеру, као и концертну делатност гради у Минесоти, САД. Његов дуг пут преко океана повезан је са жељом да магистарске студије у области гудачких инструмената упише у..