Кнежа, Софија, ЈАР, Боцвана и... Асеновград преплићу се у животу Дарене Гешеве поклањајући јој безброј сећања и прича које ће причати пријатељима и посетиоцима њеног кафића у Асеновграду, градићу у близини Пловдива.

Животни пут Дарене, као и сваког од нас, није сачињен само од срећних тренутака. Године 1995, након што је шест година радила у болници у Кнежи, Дарена је одлучила да своју срећу потражи у иностранству, јер то су биле „гладне и тешке“ године. Једина земља за коју је тада могла да добије визу била је Јужна Африка. Добила је туристичку визу у трајању од две недеље.

„Стигла сам тамо, без знања језика, без ичега. У то време није било интернета, а информације које смо добијали биле су веома ограничене, да не кажем никакве,“ сећа се Дарена својих првих дана у далекој земљи. „Скоро сви путници на лету били су емигранти који су исто као и ја кренули у потрагу за бољим животом. Јужна Африка је пролазила кроз буран историјски период јер су то биле прве године након укидања апартхејда и било је веома тешко наћи посао. Скоро три године била сам приморана да радим свакакве послове. Пошто ми је истекла виза постала сам илегалац, без папира и права на рад, али сам после отприлике шест месеци успела да добијем тзв. избегличку визу која вам омогућава да останете у земљи до стицања избегличког статуса.“

Међутим, такав статус Дарена никад није добила, због чега не може ни да напусти земљу. Радила је у једној фабрици, затим као бебиситерка, а онда јој се срећа напокон осмехнула – нашла посао као болничарка у једној болници у суседној Боцвани:

„Ништа нисам знала о овој земљи, осим да имају заједничку границу. Назвала сам их телефоном и они су ми рекли да дођем на разговор у Јоханезбург. Прошла сам интервју за посао, речено ми је да ме могу предложити за Боцвану одакле ће одлучити да ли да ме позову. Чекала сам непуна три месеца, за то време наставила сам да радим као болничарка. А онда сам добила дугоочекивани позив из Боцване,“ каже наша саговорница, која је напустила ЈАР али без могућности да се поново врати тамо.

„И тако сам својим старим аутом кренула пут Боцване. Тамо сам успешно положила медицински испит. Нажалост, не обавештавају те одмах о резултату, због чега су уследила још три месеца чекања. Више пута сам ишла до министарства да питам да ли имам уговор. И тако до Божића, када сам нашла само дежурног чувара, јер је од Божића до 15. јануара мртав период у земљи. Питао ме је како се зовем и отишао да провери у канцеларији свог шефа. Испоставило се да сам уговор добила још пре два месеца. Отишла сам у болницу у којој сам добила запослење и отада ми је живот кренуо набоље. Легализовала сам своје документе, добила радну визу, што је за мене било нешто невероватно. Ја сам то доживела као нешто много више од Зелене карте, на пример.“

Дарена се настанила на северу Боцване где је радила у једној од две огромне болнице у земљи и признаје да се осећала као препорођена, јер је напокон могла да има нормалан живот. У наредних девет година радила је као специјалиста за анестезију и реанимацију.

Година је 1999, а живот у граду Франсистауну је још увек релативно безбедан. Обавеза сваког је да, без обзира на то да ли живи у изнајмљеном или властитом стану, стави аларм и решетке на прозоре и врата. Живела је сама са псом. Међутим, упркос свим предузетим мерама, Дарени су седам пута опљачкали стан. После удаје преселила се у Габароне – главни град Боцване, где је поново постала жртва провале.

Купили су кућу где су живели под озбиљним обезбеђењем, све док једног дана нису одлучили да се врате у Бугарску. Тако су Дарена и њен супруг – она после 22 године живота у далекој туђини, он - после 28 година, рекли доста и преселили се у Асеновград где су кренули новим путем, овога пута у домовини.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива