Бугарска национална добровољачка чета 4093, као део састава америчких оружаних снага у Западној Немачкој, основана је 20. октобра 1951. године. Овај процес, који није био лак, показао је да постоји поприличан број наших сународника који се не слажу са поретком, начином управљања и репресијом у нашој земљи која је почела након 9. септембра 1944. године. Огроман део њих је у разним европским престоницама, јер су у Бугарској декларисани као непожељни за повратак, а њихов живот тамо био је стављен на коцку. Као политички емигранти, неки од ових Бугара су се ујединили у две формације које су образоване 1948. године – Бугарски национални комитет (БНК) на челу са др Г. М. Димитровим и Бугарски национални фронт, којим је руководио Иван Дочев.

Америчка дипломатија одлучује да сарађује са Бугарским националним комитетом и контактира његовог председника Г.М. Димитрова. Подстиче га да започне са формирањем националних добровољачких чета, какве су у разним европским земљама организовали руски, чехословачки, естонски, летонски и литвански емигранти. Статус њихових учесника регулисан је посебним законом који је амерички Конгрес донео 30. јуна 1950. године, а који страним држављанима омогућава да служе у оружаним снагама САД. Конгрес је1951. године решио још једно питање – издваја 100 милиона долара наменских средстава за сличне формације које су основалиисељеници. У свом истраживању на ову тему, историчар са Војне академије Г.С. Раковски Стојан Николов објашњава:

„Први бугарски добровољци стигли су већ у септембру 1951. године у касарну у граду Цајлсхајм – предграђу, које је данас један од квартова Франкфурта на Мајни, а попуна чете трајала је неколико месеци. Илегално су долазили из Француске у касарну у америчкој окупационој зони. Сви су морали да попуне упитник који је издао главни штаб Северне команде Централноамеричке војске у Западној Немачкој како би проверио њихову политичку и војну поузданост. Чета је званично формирана 20. октобра 1951. године Генералном наредбом број 53, коју је издао штаб америчке војне команде. Бројала је 200 људи, подељених у 4 вода од по 40 људи за обезбеђење и административни вод.

Одлуком председника Ајзенхауера од 14. фебруара 1953. године постављен је задатак формирања 15 батаљона који ће бројати укупно 25.000 људи. У ове „радне чете“ под командом америчких оружаних снага (АВС) у Европи улази око 5.000 источних Европљана, који морају помоћи америчкој војсци као обезбеђење и логистика и након три године службе могу легално да емигрирају у САД. Ове јединице су под контролом америчких оружаних снага у Европи и немају никакве везе са војним структурама НАТО-а.

Од априла 1953. године, на период од три месеца, чета је премештена из Цајлсхајма у оближњи град Ешборн у близини Франкфурта. Део задатака, од њеног формирања, повезан је са патролирањеем испред седишта Северне команде ABC, ноћним обезбеђењемвиле војног гувернера америчке окупационе зоне – генерала Луцијуса Клеја и испред радио-предајника америчке војске. Такође су обезбеђивали искладишта машина и хемикалија.

Активност челника чете није прошла незапажено од бугарских власти:

„Командири чете су Стефан Бојдев, Борислав Бајчев и Димитар Крстев“, објашњава историчар Стојан Николов. „Њиховасудбина је типична за бивше бугарске царске официре који су се нашли под ударима власти Отаџбинског фронта у Бугарској.“

Државна безбедност Бугарске у неколико наврат је покушала да у четуубаци своје агенте, али су ти покушаји били неуспешни јер су они разоткривени. Извештаји показују да су америчке оружане снаге до распуштања чете 1967. године на њу потрошиле око 150 милиона долара.