Уношење права на абортус у Повељу ЕУ о основним правима – подржала је већина у Европском парламенту и тиме демонстрирала одлучан одговор на све учесталије нападе крајње деснице на жене и њихова права, који се дешавају широм света и Европе.
И овог пута, посланици десничарских и крајње десничарских партија у ЕП гласали су против права жена на безбедан и легалан абортус, чиме су испровоцирали веома емотивне изјаве. Француска европосланица из редова„Левице“ Манон Обри:
„Право на абортус је људско право и основна слобода која мора бити заштићена од напада крајње деснице и реакционара. Јер не, даме и господо, право на абортус није ствар тачке гледишта, то је људско право. Не, право на абортус није предмет спора, то је фундаментална слобода. Не, право на абортус не убија, напротив, оно спашава животе.“
Усвојена прогресивна резолуција подсетила је да су сексуално и репродуктивно здравље и права основна људска права која морају бити заштићена и чврсто утврђена у свакој од земаља чланица. Документ је био повод да Европска комисија још једном позове националне владе да у потпуности декриминализују абортус у складу са смерницама Светске здравствене организације из 2022. и да гарантују, заштите и промовишу права жена. Европска комесарка Елиза Фереира инсистира на томе да земље чланице ЕУ треба да поштују права записана у њиховим уставима, али и да поштују своје обавезе, у складу са међународном праву:
„Недостатак приступа безбедном и легалном абортусу може утицати на неколико основних права, укључујући људско достојанство и право на једнакост и физички и психички интегритет личности. Европски суд за људска права признао је недостатак приступа услузи абортуса као кршење права на породични и приватни живот. Што се тиче укључивања права на абортус у Повељу, члан 6. Уговора о Европској унији потврђује да права, слободе и начела садржана у Повељи имају исту правну вредност као Уговори. Сходно томе, измена Повеље ће следити процедуру ревизије Уговора.“
Прогресивна резолуција позива да се члан 3. Повеље измени и да гласи „Свако има право на телесну аутономију, слободан, информисан, потпун и универзалан приступ сексуалном и репродуктивном здрављу и правима, као и свим повезаним здравственим услугама без дискриминације, укључујући приступ безбедном и легалном абортусу.“ Очекује се да ће се, интегрисањем законске заштите права на абортус унутар граница ЕУ у Повељу Уније о основним правима, обезбедити да ниједна жена или девојчица у ЕУ неће бити приморана да тражи небезбедан и по живот опасан абортус и да ће свака жена добити аутономију над сопственим телом.
У резолуцији су државе чланице позване да се боре против препрека за абортус, а Пољска и Малта се позивају да укину своје законе и друге мере везане за забрану и ограничавање абортуса.
Према важећем закону, Пољакиње могу добити приступ абортусу само ако им је живот угрожен или ако је трудноћа резултат кривичног дела. Судска одлука из 2020. године, у којој се наводи да жене не могу прекинути трудноћу због феталних дефеката, додатно је ограничила приступ абортусу. Пољску већ годинама потресају масовни протести против строгог конзервативног законодавства, које је довело и до смртних случајева:
„Овде сам јер се не слажем са умирањем жена. Не слажем се да немају избора, да лекари имају некакву 'клаузулу савести'. Због њих и због закона који је установљен у Пољској, жене умиру.“
У Пољској је абортус поново на дневном реду, неколико месеци након збацивања конзервативне владеи доласка на власт владе десног центра Доналда Туска која је покушала да либерализује законе о абортусу. Премијер Тукс за Пољски радио је рекао да ово није медицинско питање, већ питање људских права:
„Овде се заправо ради о легализацији нечега што има везе са здрављем и безбедношћу жена. Како би жена знала да држава брине о њој, а не да је напада. Сама жена, а не неко други, може и треба да доноси одлуке о свом здрављу, будућности и мајчинству, Када govorim о овоме, чиним то са забринутошћу и дозом туге, јер знам да има много емоција јавности и да су осећања готово подједнако подељена. Исто је и у Парламенту, тако да пут који је пред нама, вероватно неће бити лак.“
Иако је у већем делу Европе абортус легализован, неке земље намећу ограничења женама које желе да прекину трудноћу, а дубоке разлике по овом питању остају.
Чак се и у земљама у којима не постоје законске препреке, жене често суочавају са озбиљним финансијским, културним и информационим баријерама. На пример, у Италији, где седам од 10 гинеколога одбија да изврши абортус.
Абортус је у Немачкој незаконит, осим у одређеним околностима, на пример када је живот жене угрожен или када је она жртва кривичног дела насиља. У овим случајевима, поступак се мора обавити у року од 12 недеља од зачећа.
На папиру, жене у Хрватској имају право на абортус, али се у пракси слободан избор жена коси са правом лекара на одбијање. Лекар се може позвати на ово право и одбити да изврши абортус уколико се то противи његовој савести. Због тога су неке жене приморане да отпутују у иностранство како би прекинуле трудноћу.
Француска је, пак, направила оштар заокрет по питању права на абортус. Партија француског председника Емануела Макрона „Ренесанса“, покренула је предлог закона о реформи, захваљујући којем је у француски устав унесено право на абортус, чиме је онемогућено да се неко лиши права на прекид трудноће.
У контексту контроверзне модерне законодавне слике у појединим државама чланицама ЕУ, крајње рестриктивно законодавство у Бугарској, које је након 1944. године било кажњиво чак и казном затвора, укинуто је још далеке 1956. године. Последњом Уредбом, која датира из 1990. године, дозвољава се абортус на захтев до краја 12. недеље трудноће, подсетила је у интервјуу за БНР адвокат др Марија Петрова, оснивач прве бугарске специјализоване коморе за здравствено, медицинско и фармацеутско право, члан Светске асоцијације за медицинско право:
„Иако је Уредба о прекиду трудноће донета још 1990. године, у њој се не уочавају неке посебне законске слабости. Омогућава прекид трудноће како по жељи тако и због медицинских индикација, при чему не ограничава начин на који се то може учинити. Овде је место да разбијемо мит о томе да је медикаментозни абортус у Бугарској забрањен, напротив, легализацијом одговарајућих лекова, још је Уредбом из 1990. године о условима и поступку за вештачки прекид трудноће, он дозвољен. Тако да не можемо рећи да примећујемо нарочито много нормативних слабости, већ су пропусти, уколико их има, последица праксе и емпиријски погрешно стеченог искуства, повременог недостатка особља, лоше комуникације између лекара и пацијента.“
Можемо ли се присетити какве ризике крије рестриктивно законодавство које се примењује не само у земљама изван ЕУ, већ и у земљама чланицама?
„Кад год се усвоји рестриктивни модел, било да је реч о абортусу, трансплантацији и трансфузији крви, увек видимо другу крајност. Што је више нешто забрањено, утолико су све чешћи и негативнији покушаји превазилажења ове забране. На пример, у Пољској, где је абортус био забрањен, одржавани су масовни протести да се усвоји измена закона, чиме би се абортус дозволио само у случајевима силовања, инцеста или опасности по живот и здравље мајке, а ова одлука диктирана је углавном католичким конзервативизмом и то је релативно нова одлука. Дуги низ година у Пољској је постојала забрана абортуса, што је аутоматски означило пораст броја жена које су практиковале тзв. абортус туризам, бирајући да трудноћу прекину у оближњим земљама, где је то дозвољено. Подсетимо, Американци су у неколико држава забранили абортус, због чега се појавила забринутост да ли ће милиони жена у Сједињеним Америчким Државама изгубити своје уставом загарантовано право на абортус, што је био предмет једног поступка пред Врховним судом САД. Многобројни протести – оно што смо видели у Француској, природни наставак истога, од могућност да се изгуби право на абортус до таквог степена да је оно недавним изменама регулисано њиховим уставом.“
Слажете ли се да су рестриктивне одлуке о абортусу још један пример политичког преузимања правосудног система и системског слома владавине права?
„Сложила бих се са тезом да свако екстремно ограничење које не дозвољава изражавање воље у границама које друштво прихвата представља кршење владавине права и ни на који начин не треба да буде укључено у било који пропис. Крајност до које је стигла Француска, нема потребе да се тежи управо овом моделу, једноставно зато што нисмо суочени са таквом претњом, а бугарско законодавство, хвала Богу, довољно добро регулише право жене на прекид трудноће.“
Како оцењујете да се право на абортус уврсти у Повељу Европске уније о основним правима, а гласање у ЕП не значи да је то питање решено. Неопходно је да се владе свих 27 земаља чланица једногласно сложе. У пракси, ова одлука је симболична, али шта се крије иза овог политичког чина?
„Основна идеја укључивања у Повељу произилази из тога што још увек постоје земље које криминализују абортус, тј. не само да не признају право жене да одлучује о себи, о свом телу, о својој будућности, већ то изједначавају са злочином. И заправо, због тога што се то изједначава са злочином, Европска комисија предлаже да се путем ЕП омогући да не буде ниједне државе чланице ЕУ у којој је абортус кривично дело, да се створе услови, поступак и законске границе који би женама омогућили да прекину трудноћу, да се унапреди едукација у области сексуалне културе и односа, и тек тада би, након што извршимо све ове радње, требало да сматрамо да се право на абортус може изједначити са основним правом. Али у основи овога је декриминализација абортуса, а не само признавање једног од наших многобројних права, чиме се, хвала Богу, Бугарке могу да буду поносне, јер немамо ограничења и забране, у Бугарској то није кривично дело – нешто што тек треба да се превазиђе у другим земљама.“
Превод: Свјетлана Шатрић
Овај материјал је припремљен у оквиру европске радијске мреже „Евранет Плус“. Оригинални звучни запис на бугарском језику можете послушати ОВДЕ
Будитељ – особа која својим поступцима, идејама или стваралаштвом буди дух народа, негује и шири националну самосвест, културу и образовање. У историји Бугарске овај појам се најчешће везује за период националног препорода (18-19. век) и имена учитеља,..
Бугарска национална мањина у Албанији једна је од највећих у земљи, показују подаци последњег званичног пописа становништва у тој земљи. Као Бугари изјаснило се 7.057 лица, поређења ради – као Грци се изјаснило 23.000 пописаних, Египћана је 12.000, Рома..
Највиши панорамски точак код нас биће постављен у Плевену, северна Бугарска, саопштио је гувернер Плевенске области Николај Абрашев. Постројење ће бити део вишенаменског комплекса у близини парка „Кајлака“. „Пројектом је предвиђена изградња вертикалног..
Будитељ – особа која својим поступцима, идејама или стваралаштвом буди дух народа, негује и шири националну самосвест, културу и образовање. У историји..